Posle Drugog svetskog rata, Nemačka je bila podeljena na istočnu i zapadnu teritoriju, a Zapadnoj Nemačkoj je zabranjeno učešće na međunarodnim sportskim takmičenjima do 1951. Trku Formule 2, koja nije vožena u okviru šampionata osvojio je Alberto Askari 1950. na Nirburgringu. Velika nagrada Nemačke je u drugoj sezoni uključena u novi šampionat Formule 1. Nordšlajfe je trebalo da bude oslonac auto trka Zapadne Nemačke u narednih četvrt veka, i trebalo je da bude poznat kao najteža i tehnički najizazovnija staza u kalendaru Formule 1. Prostranstvo staze je omogućavalo da u proseku 375.000 gledalaca svake godine gleda veoma popularnu trku.
Na trci 1951. je Argentinac Juan Manuel Fangio vodio 14 krugova, ali je morao da sipa gorivo u svoju Alfu, a pri tom su mu u funkciji ostale samo treća i četvrta brzina. Dok je bio u boksu, pretekao ga je Ascari u Ferariju pa je završio drugi iza Italijana. Fangio je prvi put pobedio 1954. u Mercedesu i to je bio prvi put posle 15 godina da je učestvovao fabrički automobil Mercedesa. Na ovoj trci je tokom treninga poginuo argentinski vozač Onofre Marimon u Maseratiju. Zbog nepoznavanja staze, koje je ključno za dobar učinak na Nirburgringu, nije uspeo da prođe kako treba kroz nezgodnu krivinu kod Adenauerovog mosta. Sišao je sa staze, proleteo kroz žbunje i sleteo niz strmu padinu. Kada se zaustavio, Marimon je bio priklješten iispod svog automobila koji je imao 670 kg. Automobili u to vreme nisu imali zaštitu u slučaju prevrtanja koja bi sprečila da automobil priklješti i prignječi vozača u slučaju nesreće. Upravo to se dogodilo Marimonu, a povrede nesrećnog Argentinca su bile toliko teške da ga ubiju nekoliko minuta nakon incidenta. Njegov sunarodnik i skrhani prijatelj Fangio je otišao da proveri olupinu Maseratija. Zatekao je automobil u najvišoj, četvrtoj brzini, a ova krivina se obično F1 automobilu prilazi u trećoj. To je pokazalo da je nesreća, nažalost, greška vozača.
Trka iz 1955. je otkazana nakon katastrofe u Le Manu. Sve auto trke u Nemačkoj (i većem delu Evrope) su zabranjene, dok se staze nisu unapredile. Fangio je pobedio na sledeće dve trke.
Trka iz 1957. godine donela je niz promena. To je uključivalo i trku Formule 2 koja se vozila paralelno sa bolidima Formule 1. Staza je obnovljena i betonska površina, koja je bila u veoma lošem stanju i koja je činila glavni pravac, Sudkurve i pravac iza pit-lane-a je zamenjena asfaltom. Ta trka je, kao i Nuvolarijeva pobeda 1935. godine, jedna od najvećih pobeda u motosportu svih vremena. Fangio je vodio na početku trke ispred dva Ferrarija koja su vozili Britanci Mike Hawthorn i Peter Collins. Fangio je planirao da dopuni gorivo sredinom trke, što je i učinio. Očekivalo se da će zaustavljanje u boksu trajati 30 sekundi. Međutim, došlo je do problema, pa se protegao na 78 sekundi. Fangio je tada bio skoro minut iza Hawthorna i Collinsa. Započeo je juriš u kojem je nadoknadio po nekoliko sekundi u svakom krugu. Prosto je pojeo njihovu prednost, pri tom oborivši rekord kruga devet puta. U 21. krugu (pretposlednji krug) prošao je Collinsa iza boksa, a zatim i Hawthorna kasnije u istom krugu. 46-godišnji Argentinac je pobedio na trci (njegova 24. i poslednja pobeda u F1) i time osvojio svoju petu i poslednju šampionsku titulu.
1958. je dužina trke skraćena na 15 krugova. Britanac Tony Brooks je pobedio vozeći Vanwall VW5. Vanwall je ujedno i prvi britanski konstruktor koji je osvojio Veliku Nagradu Nemačke. Na ovoj trci je viđena još jedna tragedija kada je Collins je odleteo u jarak pored staze u Pflancgartenu. On je prosto bio izbačen iz automobila i udario je glavom u drvo. Zadobio je teške povrede glave i na kraju je preminuo u bolnici u blizini staze.
VN Nemačke je 1959. održana na stazi AVUS u Berlinu, a tokom 60-ih je na Nordšlajfeu održano devet trka Formule 1. 1960. trka nije bila deo šampionata, a 1961. je pobedio Britanac Stirling Moss koji je vozio privatni Lotus. Moss je uspeo da zadrži dva moćna i brža Ferarija Amerikanca Philla Hilla i Nemca Wolfganga Von Tripsa. Pametan izbor guma i vešta vožnja po mokroj stazi su pomogli Mossu da završi 16 sekundi ispred Fon Tripsa. Na trci iz 1964. je tokom treninga poginuo holandski vozač Carel Godin de Beaufortnakon što je izleteou Bergverk krivini. Njegov narandžasti Porsche je prošao je kroz žbunje, niz nasip i potom udario u drvo. Od zadobijenih povreda preminuo je u bolnici u blizini staze.
Britanac John Surtees je drugu godinu zaredom pobedio Jima Clarka. 1965. je Clark na Nordšlajfeu ostvariosvoju sedmu pobedu u Formuli 1 te sezone i osvojio svoju drugu titulu šampiona sveta u Lotusu.
1966. su viđeni promenljivi vremenski uslovi i bitka između Australijanca Jacka Brabhama i Johna Surteesa u kojoj je Brabham odneo pobedu. Britanac John Taylor je poginuo ove godine nakon što je udario u zadnji krajBelgijanca Jacky Ickxa u Formuli 2 u blizini mosta kod Kudlbahera i Flugplaca. Taylor se slupao i njegov Brabham BT11 se zapalio. Zadobio je teške opekotine od kojih je mesec dana kasnije preminuo.
1967. je dodata šikana pre pit-lane-a, ali su automobili već vozili krugove slične onim iz 1965. godine.
Trka iz 1968. je donela još jednu veliku pobedu. Vozilo se po jakoj kiši i magli. Britanac Jackie Stewart jepobedio u trci sa više od četiri minuta prednosti ispred Grahama Hilla. Impozantno je da je do kraja prvog kruga trke je bio čak 30 sekundi ispred drugoplasiranog Hila.
Jacky Ickx je pobedio 1969. vozeći za Brabham. Belgijanac je loše startovao, ali se probio kroz poredak i nakon duge borbe je preuzeo vođstvo od Stewarta u 5. krugu. Škot je potom nazadovao zbog problema sa menjačem i tako ostavio Belgijanca u dominantnoj poziciji. Nemački vozač Gerhard Mitter je poginuo na treningu tokom vožnje svoje BMW 269 Formule 2. Njemu je otkazalo zadnje vešanje i automobil je otišao nizbrdo blizu veoma brze krivine Švedenkrojc. Ovo je bio peti smrtni slučaj u Formuli 1 na ovoj stazi u prethodnih 15 godina.
1970. je predstavljala početak kraja za Nordšlajfe u međunarodnim automobilskim trkama. Nakon smrti Piersa Couragea na Velikoj Nagradi Holandije nekoliko meseci ranije, Udruženje Gran Pri vozača je održalo sastanak u Londonu. Uprkos značajnom pritisku spoljnih faktora, oni su glasali da se ne trka na ozloglašenoj nemačkoj stazi, osim ako se ne naprave značajne promene u pogledu bezbednosti. Brzine bolida i tehnologija Formule 1 su značajno napredovali, pa su bolidi prolazili krugove više od 2 minuta brže nego 1951. Postalo je jasno da je Nirburgring, koji je u suštini bio grub, nezaštićen put koji je prolazio kroz šume i doline smeštene u Ajfelovom planinskom lancu, bio previše opasan i zastareo za trke za Formule 1. Promene koje su zahtevali vozači su vlasnici staze odbili i organizatori i nikako nisu mogli da se spreme na vreme za trku 1970. Godine. Zbog togaje trka prebačena na brzi Hokenhajmring, koji je već imao unapređene bezbednosne karakteristike.
Trka se 1971. vratila na modifikovani Nirburgring. Podloga je bila glatkija i ravnija, a staza je bila opremljena je zaštitnom ogradom i zaostavnim površinama gde god je to bilo moguće. Ali s obzirom da je konfiguracija ostala praktično ista kao i ranije, staza je zadržala veći deo svog karaktera koji je Jackie Stewarta naveo da ga nazove „Zeleni pakao“.
Bilo je manje opasno nego ranije, ali je staza i dalje bila daleko tehnički najizazovnija u kalendaru Formule 1. Još uvek je bilo opasno grubo i usko u mnogim sekcijama, i iako su neke od najgorih neravnina, skokova i vetrovitih pravaca (naročito kod Brunnhena i Adenauerovog mosta) bile izglađene ili ispravljene, još uvek je bilo nekoliko velikih skokova na stazi , posebno na Flugplatzu i Pflancgartenu. Takođe, i dalje su postojali delovi staze koji nisu imali zaštitnu ogradu, ali se sve više dodavalo tokom godina.
Stewart je u prvom događaju na obnovljenom Nordšlajfeu pobedio svog timskog kolegu Francoisa Ceverta, koji se borio protiv švajcarskog Claya Regazzonija za 2. mesto skoro četvrtinu trke.
1972. je Jacky Ickx dominirao u svom Ferariju, dok se Stewart slupao u poslednjem krugu nakon duela sa Regazzonijem. Godinu dana kasnije su dominirali Tyrellovi vozači Stewart i Cevert, a to je ujedno bila 27. i poslednja pobeda u slavnoj Stewartovoj karijeri.
1974. se Novozelanđanin Howden Ganley se ozbiljnoslupaoi povredio kod Hacenbaha. On je već imao tešku nesreću na Nirburgringu godinu dana ranije, a nakon udesa 1974. je odlučio da prekine svoju F1 karijeru. U trci je Regazzoni pobedio nakon što su se Austrijanac Niki Lauda (koji se u ovde slupao i slomio zglob godinu dana ranije) i Južnoafrikanac JodyScheckterdotakli u duelu u prvom krugu. Lauda je odustao, ali je Šekter završio kao drugi. Britanac i višestruki svetski šampion u motociklizmu Mike Hailwood se ozbiljno slupao u McLarenu u krivini u Pflancgarten i slomio nogu, a njegova karijera u auto-trkama je praktično okončana ovom nesrećom.
1975. godine Lauda je postao jedini vozač koji je vozio krug na starom Nirburgringu za manje od sedam minuta. Austrijanac je to učinio u svom Ferariju za 6 minuta, 58,6 sekundi sa prosečnom brzinom od 196 km/č, što je bilo dovoljno dobro za pol poziciju. Međutim, na ovom trkačkom vikendu se odgodila još jedna ozbiljnanesreća. Britanac Ian Ashley je slupao svoj Williams FW u Pflancgartenu tokom treninga i teško se povredio. Posle toga se nije ponovo takmičio u Formuli 1 najmanje dve godine. Argentinac Carlos Reutemann je odneo pobedu nakon što je zadržao vođstvo u poslednjih pet krugova, pošto je Laudi pukla guma. Britanac Tom Pryce je je bio na putu da bude drugi nakon što je startovao sa 17. mesta, ali je završio na četvrtom mestu nakon što je vrelo gorivo počelo da curi u njegov kokpit. Francuz Jacques Laffite i Lauda prošli su Prycea. Laffite je završio na drugom mestu, što je bila prekretnica za tim Franka Williamsa koji do tada dosta mučio.
Velika Nagrada Nemačke 1975. je bila najbrža trka ikada vožena na starom Nirburgringu. Laudin timski kolegaClay Regazzoni je zabeležio najbrži krug trke sa vremenom 7:06,4.
Tokom godina, Nirburgring je nekoliko puta modifikovan po nalogu vozača. Međutim, događaj iz 1976. bio je onaj koji je ušao u istoriju. Lauda, aktuelni svetski šampion, je bio nezadovoljan bezbednosnim uslovima nastazi i pokušao je da organizuje bojkot trke tokom sastanka na trećoj trci sezone u Long Biču. Formula 1 je tokom 70-ih je počela da pravi korake ka poboljšanju bezbednosti trka, a Nirburgring se u to vreme smatrao zastarelim. Međutim, po svojoj prirodi, Nirburgring je bilo gotovo nemoguće učiniti bezbednim u svojoj staroj konfiguraciji. Nije imala dovoljno redara i medicinskog osoblja da bi osigurala bezbednost staze Bilo je neophodno pet do šest puta više redara i medicinskog osoblja nego što je bilo potrebno tipičnoj trci Formule 1 u to vreme.
Međutim, Huschke von Hanstein i nemački organizatori nisu hteli da popuste. Verovatno je da nisu mogli ni da obezbede dovoljno osoblja, pošto je to bilo izuzetno skupo, a gledaoci su ulazili na stazu besplatno. Pored značajnog troška za pružanje adekvatne podrške vozačima, priroda terena je učinila da modifikacije koje su zahtevali i vozači i FIA veoma skupim. Bilo je nekoliko delova koji su bili gotovo nepristupačni za redare, na nekoliko mesta nisu mogli biti izgrađeni slivnici jer površina nije bila dovoljno ravna, bilo je delova koji su bili preuski jer je sa jedne strane bila stena, a sa druge padina itd. Međutim, organizatori Nirburgringa su imali trogodišnji ugovor sa Formulom 1 počevši od trke 1974. Taj ugovor je podrazumevao i bezbedniju stazu. Laudu su nadglasali drugi vozači jer je većina njih smatrala da treba da ispoštuju ugovor kako bi izbegli bilo kakve pravne probleme.
Trka iz 1976. bila je poslednja trka po tom ugovoru. Iako je ugovor uključivao bezbedniju stazu tokom tih godina (i organizatori su tu napravili neke pomake), već je unapred odlučeno da trka 1976. bude poslednja na Nordšlajfeu. Pored bezbednosnih pitanja, faktor je počela da igra i sve veća komercijalizacija Formule 1. Izuzetna dužina Nordšlajfea je prosto onemogućavala bilo kojoj televizijskoj kući ili radio stanici da adekvatno odradi prenos.
Kada je trka počela delovi staze su bili mokri i oblačni, a drugi delovi suvi i okupani suncem, što je bio još jedan klasičan problem na Nirburgringu. Nakon što je na kraju prvog kruga morao da pređe sa guma za kišuna slikove, Lauda se vratio na stazu daleko iza lidera, zapadnonemačkog Jochena Massa. Dok je pritiskao kako bi nadoknadio vreme, Lauda se slupao u drugom krugu u brzoj levoj krivini pre Bergverka što je oko 10,8 km od početka kruga i jedan od nepristupačnih delova staze.
Lauda je prolazeći kroz krivinu izgubio kontrolu nad svojim Ferrarijem kada mu je puklo zadnje vešanje. Automobil je udario u travnati nasip i zapalio se. Prilikom udarca, Laudi je šlem strgnut sa glave, a u njegov zapaljeni Ferrari su udarili Brett Lunger, ArturoMerzario i Harald Ertl. Lunger je izvukao Laudu iz zapaljene olupine umesto loše opremljenih redara okostaze, koji su na mesto nesreće stigli tek kasnije. Žilavi Austrijanac je stajao i razgovarao sa drugim vozačima odmah nakon nesreće i u početku se nije očekivalo da će njegove povrede biti ozbiljne. Međutim, bio je teško opečen i naudisao se otrovne pare, što je narušilo njegov cirkulatorni sistem. Jedinom medicinskom helikopteru na stazi je trebalo 6 minuta da iz boksa stigne do mesta nesreće, je na drugim stazama za to trebalo najviše minut. Lauda je kasnije pao u komu i umalo umro, zbog čega je bio van trka šest nedelja. Na trci je istaknuta crvena zastava, a onda je kasnije i nastavljena. Dugogodišnji vozač Gran Pri trka Chris Amon je odlučio je da ne nastavi i to je bila poslednja Velika Nagrada koju je Novozelanđanin vozio. Englez JamesHunt je pobedio na ovoj trci, što se pokazalo kao presudno za njegove šampionske šanse te godine. Nakon 49 godina održavanja Velike Nagrade Nemačke, stari Nirburgring više nikada nije bio domaćin, a trka je preseljena na Hokenhajm.