Autor: Tihomir Lojpur
Pikolo Kanadeze, veliki čovek malih dimenzija…
Predgovor
Malo je nezahvalno pisati o Vilnev Žilu. Kada pokušate da sumirate njegove trke, imate tekstić od pola novinske stranice. Opet, ako uzmete pol poziciju, onu jednu, nemate uglavnom ništa. A napisati o njemu samo jednu stranu, to je pljuvanje. To se protivi svemu, protivi se zdravoj pameti.
Da ne bude tako, odlučio sam se za jedini mogući pristup, par dana kuckanja i ojektivnosti…
Nekako mi je kao vodilja za ovo podsjećanje poslužilo mišljenje ljudi. Onih, koji su vozili u njegovom vremenu, borili se protiv njega. Njegovi rivali, najljući. Onih, koji su pravili njegov auto. Nekad, sigurno, ne najbrži automobil, ali su bili tu. Davali su mu oruđe za borbu. Borbu titana.
Moja malenkost doživjela je negdje, nekad, od strane čitalaca oprečna mišljenja o nekom o smo pisali. Sada, da odmah razbijemo tabu, ovo niko ne može da opovrgne..
U priču ovakvu kakva jeste, uklopio sam jednu trku, i jedan trening.
Trka, koja smatraju najvećim F1 trilerom ikad, mora da se opiše, kao I trening, jedan, ali zadnji…
Uvod
Svibanj. Ili, maj.
Mjesec u kom je, i to negdje na njegovom početku, otišao možda i najbrži,Žil Vilnev. Po mnogim, po većini, pilot koji je sve i jednu F1 trku odrađivao kao moja malenkost ispijanje jutarnje kafe – opušteno, i nadasve posvećeno detaljima…
Nekako sam, kroz prizmu svih tadašnjih dešavanja, shvatio da bi najlogičnije bilo u mom slijedećem izlaganju, ovom, bilo da predstavim velikog čovjeka malih dimenzija.
Ovog 18. januara, maleni virtuoz napunio bi 65. Podosta.
Međutim, odavno on nije sa nama. Nekako većina pratilaca već godinama prihvata, i ja negdje prihvatam, teško da će F1 ikada više ugostiti vozača tipa Žil Vilnev. Tvrde to najprije njegovi savremenici, vozači F1, protiv kojih se borio u onovremenskim svjetskim ringovima. Tvrde to opet i ljudi koji su došli malo kasnije, ali na rijeme da videi pad ove super nove F1 galaksije. Pad, ali ne i gašenje…
Ja lično, moram prihvatiti stav tih titana, a većina, ma gotovo svi, tu se slažu u jednom. Posvećeniji, strastveniji, a tako kolegijalan, nikad do tada nije kročio na stazu. Većina njih tvrđaše, još od onda, da više nikad ni neće. Po njima, jedinstve, iz jednog razloga. Nije on bio najbolji u najboljim automobilima… Bio je najbolji od svih, u prosječnim automobilima.
Nekako, negdje, naslućujemo da su njihove riječi bile proročke… Sve više vremena prolazi, a sve manje se može naći iskren, otvoren vozač, koji svoje namjere konkretno izlaže pored svima… Žil je bio upravo takav, dječački otvoren i srdačan. Na kraju krajeva, u cirkusu se sa nama družio njegov rođeni sin Žak. Ma, ni blizu.
Iako je Žak uporno tvrdio kako je vozač na rubu, i kako bi sigurno i on stradao u nekim drugim, manje sigurnim F1 automobilima, svima se odmah podsvjesno nameće rečenica:
„Žak, ne pričaj koješta.“ Vežite pojaseve, idemo. Gas.
Fabula
Dan danas, Tifozi latino tima, na sam pomen broja 27, pomenu njega, Alezija… i onda zaćute. U srcima svih, koji su tada pratili bar kraj malih ekrana, ostavio je dubok emotivni trag, jednu brazgotinu, koja godinama miruje, ali teško zarasta. Ta brazgotina, nekako baš u ovo vrijeme, sa dolaskom ranih majskih dana, žigne poneki put, i sjeti na velikog, bezuslovnog fajtera, spremnog na sve, da da sve,a da ne traži baš ništa. Takvi su rijetki…
Priča je ovo baš o jednom takvom,o Žilu Vilnevu.
Još 1977., u godini kada je moja malenkost došla na svijet, Žile je imao debi za Meklaren. Paklen debi. Ipak, Britanci su rekli kako nije za njih, i naredne, 1978. mjesto je umjesto Žileta dobio Tambaj. Nepravedno, život. Činilo se da je karijera jedne harizme bila gotova i prije nego što je počela.
Međutim, život ne bi bio život kad ne bi pisao romane.
„Bila su to vremena kad je vozačima još bilo dopušteno da rade šašave stvari, poput vožnji Kanadske Formule Atlantik u Troa Rivieru. Uradio je to jednom prilikom Džejms Hant, i nakon povratka u bazu, nije prestajao da oduševljeno priča o nekom mladom čovjeku, koji ga je fascinirao svojom harizmom. Bilo je to vrijeme kad trkački vozači nisu hvalili jedan drugog na sva usta, pa je Tedi Majer odmah preuzeo inicijativu, i tog mladog Kanađanina pozvao na Ostrvo. Sledećeg dana, nazvala je recepcionerka u hotelu gde smo odsedali, i rekla kako na prijem čeka mladi Žil Vilnev…“
„Bio je to izgled koji vas odmah kupi. Naravno, mi smo ga odveli do garaža, a on je bio pun nekog entuzijazma, odmah je hteo da vozi. Bio je prepun te energije, te nepatvorene želje za učešćem u svemu. Posle toga, sezona je krenula i išla, došli smo i do Silverstona. On je dobio taj treći bolid, uz Hanta i Masa. Sa nekim kratkim zagrevanjima, u bolidu koji je jedva i poznavao, brzo je krenuo da skida vremena najboljih. Sekund po sekund, bilo je to neverovatno za gledati. Nakon par minuta vožnje, u naš boks upada grupica novinara, mucajući kako taj mali Kanađanin ludo vozi kroz Kops, Beket, Klub, i da je to suludo… Ipak, ja ništa nisam vidio na vremenima krugova,a trebao bih videti takvo nešto. Vratio se u boks, nakon što je odradio te uvodne krugove. Upitam ga za te spinove tu vožnju na rubu, a on meni mrtav hladan – „Da, kako drugačije mogu shvatiti kojom brzinom ući u koji zavoj…“
„Što se tiče ugovora, da se ne zavaravate, ovako se sve to desilo. Žilu je te sezone u Meklarenu ponuđen testni ugovor, te ugovor za tri trke na kraju sezone. Međutim, znali smo da ga želi i „Stari“, pa mu je Tedi Majer, da bi skinuo Ferari iza vrata, rekao da uslovi Ferari da mu daju potpuni trkački ugovor, ili ništa. Očekivali smo, bar Tedi, da se to neće desiti. Ali, Ferari jeste zagrizao, i dali su mu sve. A mi, mi smo ostali kratkih rukava… Uništili smo sebe, uništili smo njega. Otišao je u taj latino tim, ušao u njihovu politiku. Bila je to katastrofa za njega. Bio je pošten, neiskvaren, iskren i mio. Taj divni osmeh, koji je sve razoružavao“, rekao je tada, tih godina prošlog veka, čuveni Alister Koldvel, „chief of mechanics“ kako britanci vole reći, u velikom Meklarenu sedamdesetih godina.
https://pole-position.rs/wp-content/upl ... .jpeg.webp
Sam veliki Enco vidio je u Kanađaninu neke čestice legendarnog Tacia, čak ga i uporedio sa ovim drugim. Legenda je rođena, čekao se trenutak kad će mali da stigne u novu kuću. U nešto više od četiri godine, Žil je u Skuderiji uspio postaviti bar jedan čvrst temelj svog večitog bivstvovanja u Maranelu: temelj odanosti svom timu. I sam „Commendatore“ rekao je za njega:
„Neki su ga zvali ludim. Za mene, on je bio član moje porodice. Sigurno, naučio nas je ceniti sile koje mehanički delovi moraju izdržati u momentu kada se F1 vozač nađe pred nepredviđenim izazovom, jer kako drugačije da objasnim Žila. Mnogo sam ga voleo.“
Nadovezaću se na Enca, jer još jedan slikovit prikaz brzog Vilneva u talijanskom okruženju, ovde mora biti prikazan:
„ Pred Starim bi znao reći da je auto sr…nje, da nema snage i da on samo troši svoje vreme“.
„Voziti ću ga“, rekao bi, „celi dan. Okretaću se sa njim, zabiti se u ogradu ako treba, raditi ću sve što želite. Voziću, jer je to moj posao, i volim to što radim. Ali, da znate, ovaj auto je obično smeće…“
„Stari ga je obožavao, iako su jako malo razgovarali. Mogli su se sporazumevati sa samo par reči francuskog, a i taj „kvebeški“ francuski bio je previše nerazumljiv za Ferarija… Jedne večeri, vraćali smo se u Maranelo. Njegova 308, hladan motor i par hiljada obrtaja. Klasični Žil. Vozio je konstantno van svoje trake, iako mesta nije bilo. Odjednom, iz suprotnog pravca – kamion. Na njegovom licu nikakva promena, ništa. Bio je ubeđen da sve može, bio je toliko samouveren…“
Ovo su bile samo kratke crtice o Žilu iz pera Harvi Postlvejta, čuvenog dizajnera i čoveka koji je u Ferariju pisao istoriju. Istina, većini ljudi u Ferariju Žil je bio neiscrpna motivacija, neko ko uliva volju, želju da se pobedi. Ipak, smatram ,ako to smem da kažem, da je Ferari u svom pristupu trkanju tog vremena imao dosta grešaka. Nisam sam formirao taj stav. To je više stav tadašnjih čelnih ljudi talijanske ekipe, a najveći uticaj na mene imale su reči Maura Forđierija, legendarnog dizajnera:
„Mi smo napravili veliku grešku, dopustili smo Žilu da podceni Pironija. Didijea je praktično svako tukao u identičnom automobilu, i u tom trenutku, dok smo mu sudili za Vilneva, niko od nas nije shvatio da je Pironi ustvari i sam vrhunski vozač, ali na svoj način. Način upornog radnika.“
Prikazao se Žile kao vlasnik najveće sirove brzine, te čiste emocije za brzinom, koja je ikad viđena kod bilo kog F1 vozača. Ni Sena, ni Šumaher, nisu imali takav kardio, takavu skalu emotivnog odnosa prema najbržim automobilima onovremenskog:
„Za mene, preokupacija u svakoj trci bila je ta da ostanem živ. Sa druge strane, trka je za Žila uvek bila romantična stvar. To je bila njegova pasija, biti najbrži svaku trku, svaki voženi krug. I, u tome je uživao. Siguran sam, ako bi se ponovo mogao vratiti, on bi proživio život na isti način, sa istom ljubavlju prema trkanju. Vjerujem da je bio najbrži trkač kog je svet ikad vidio. Trkač. Više od ikoga kog poznajem, Žil je bio zaljubljen u moto trke,“ rekao je nekad vanvremenski Džodi Šekter, suvozač u timu 1979. i legitimni svetski prvak te sezone.
Opet, od navijača je dobio povratnu vezu, i analitičari smatraju da se samo o Seni u F1 krugovima govori sa više emocije, i više ljubavi. To je dobio zauzvrat, jednu iskrenu ljubav, navijača širom svijeta.
Nepravda koja godinama prati Žileta, jeste sažimanje njegovog F1 opusa i dela kroz prizmu statističkog eseja. Jer, u tom eseju, vidjećemo jednog F1 startera, koji za 67 startova ima „samo“ 6 pobeda, te „samo“ jedan jedini pol…
Neko, ko i ne prati toliko, bio bi grdno prevaren, verovatno i oštećen, za jedno neverovatno emotivno iskustvo, ako ne bi ispratio F1 krivulju omalenog Kanađanina.
Činjenica, imate vozače koji voze lagano, bez po muke. Sa druge strane, imate i one koji se bore da odvezu kako treba, i koliko treba. Kao da je omalenom Kanađaninu karma bila takva da mu konačnu sudbinu odredi baš jedan takav, nazovimo ga “vozač.”
Zolder, te 1982, bio je mesto odakle se, bar ja tako hoću da mislim, u trkački raj uznio i Vilnev. Onako, istinski, ako ništa drugo, zaslužio je bar to mesto, svojim vozačkim zalaganjem, znanjem i hrabrošću.
“Ne plašim se sudara i kolizije, mislim kako se baš nikad ne mogu teško povrediti. To se za mene čini nemogućim. Sa druge strane, ako se plašite, kako onda možete dati svoj maksimum?
Ako nikad niste bliže o osam desetih, ili koliko već, jer se bojite sudara sa vozilom ispred, kako možete odraditi svoj posao onako kako treba?
Ako ne nastojite voziti najbrže što možete, vi niste trkački vozač. Većina momaka danas u F1 uopšte nisu trkački vozači. Oni rade pola svog posla, a ne znaju zašto ga rade. Ta polovina, to je to odstojanje od osam desetih, da bi izbegli sudar. Ne daju svoj maksimum…”
Zabeležio je jednom davno, te 1982. Za “Auto sport”, neki novinar, po imenu Najdžel Ribak… Moram dodati, Ribak je bio i veliki Vilnevov prijatelj, te je kao takav imao pristup većini imformacija koje se tiču omalenog Kanađanina.
Zolder
Na tom, odavno po zlu čuvenom treningu, najbolje vreme nekako je uspio postaviti Pironi. Nekako se baš taj trening smestio na centralno mesto našeg teksta, jer je, nažalost, odredio sudbinu jednog velikog vozača.
Moram pomenuti, onovremenske kvalifikacijske mešavine guma nisu imale ni približno vrhunski kvalitet, pa se sa jednim kompletom moglo odraditi samo dva, ili najviše tri kruga. Nakon što to malenom Žiletu nije pošlo za rukom u planiranom kvalifikacijskom krugu, on se vraćao u boks. Jurio je, iz samo njemu znanog razloga, punom brzinom, iako taj krug za njega uopšte nije bio mjereni krug. Da li je to bio bijes, razočaranje, ljutnja na samog sebe, Ferari…
Naleće na sporog, jako sporog Johena Masa, a njegov ga bolid praktično katapultira preko čitave staze u žičanu zaštitnu ogradu. Povrede su bile strahovite, i Žil je preminuo popodne istog dana.
Ipak, to je bio epilog jednog tihog rata, koji je imao dva sudionika, iako timske kolege : Vilneva I Pironija.
Bila su to ćudljiva vremena u Ferariju. Kako stari kažu, nije se znalo “ko kosi, a ko vodu nosi”. Superbrzi Vilnev smatrao je da bi on “morao” biti taj prvi vozač tima, dok opet, Pironi nije tako mislio. Da sve bude još gore, Enco Ferari, bar javnim istupom, nije davao prednost ni jednom ni drugom vozaču, iako je bilo poznato kako je Vilnev njegov miljenik. Zašto nije definisao postavu, znao je samo on.
Elem kako bilo, trka u Imoli, dvije sedmice pre tragičnog Zoldera, donela je novi rat na relaciji FIA –FOCA, te nakon odustajanja ekipe Renoa od same trke, u prvi plan izbija Ferari. Dvojica vozača talijanske ekipe vode rat za pobedu u ovoj trci, mada dosta onovremenskih sudionika smatra kako te borbe nije smelo biti, te da je Vilnev morao, po svaku cenu, biti pretendent za titulu prvaka, a Pironi samo njegov asistent, te neko ko mu pomaže i vredno skuplja bodove za tim. Međutim…
Možda je na neodlučnost vođstva ekipe uticalo to da je sezona još bila u nekoj svojoj ranoj fazi. Možda, možda.
Glavni protagonisti ove priče odavno su počivši.
Elem, u GP nastupu u tadašnjoj Imoli u vođstvu su se smenjivali vozači Skuderije. Primetno, Pironi je u svojim vodećim krugovima, davao dosta jači ritam nego Vilnev, koji bi usporavao čim pređe u vodstvo, i delovalo je kao da čuva gorivo.
Ono što je, po upućenim, stvorilo glavni problem, i iskopalo ratnu sekiru između dvojice protagonista jeste natpis SLOW, a njega je na pitvolu tehničar ekipe izvesio u onim momentima trke kad je vodeći bio Pironi.
Omaleni Kanađanin smatrao je kako je to sve jedan šou za publiku i bez oklevanja je prestigao Pironija u predzadnjem krugu trke. Mislio je da je to – to.
Ipak, Pironi ne odustaje, te opet obilazi Vilneva, koji ustvari nije ni pružao bilo kakav otpor, i to u zadnjem krugu trke.
Pironi je pobednik, dok Vilnev bolid parkira odmah iza ciljne linije. Ljut i smrknut pojavio se nakratko na dodeli pehara ,a odmah zatim odletio za Monako. Sa Pironijem nije više do kraja svog života, progovorio ni jednu jedinu reč. Tužna je sudbina da je kraj njegovog mladog života došao samo dvije sedmice poslije…
Dva jako brza vozača, ali dvije krajnosti, dvije galaksije.
Vilnev, prirodno brz, urođena suva brzina. Sve je podređeno trkanju, sve je u malom prstu.
Sa druge strane, Pironi, usiljeni vozač, ali ovekovečen u krilatici – “cilj opravdava sredstvo”. Neretko je nakon trke bio potpuno iscrpljen, jer je trke praktično odrađivao. Imao je jako malo talenta, ali mnogo volje i htenja. Verovatno bi te 1982. na kraju sezone bio i prvak, da mu se na Hokenhajmu nije desila nesreća koja mu je promenila ostatak života.
Crtice
Nezahvalno je premeštati vozače iz epohe u epohu, iz 710 – ih u 80-e, ili obrnuto, ili u 90 – te… Jer, većina struke smatra, oni ne bi prikazali svoje vozače vještine u velikoj mjeri. Po njima, ne bi se prilagodili. Nema garancije, da bi vozač koji je sijao kao dragulj u jednoj epohi, bio smaragd u drugoj. Nikakve garancije.
Jedno je sigurno : Žile je posedovao najviše talenta u svojoj generaciji.
Anketa čuvenog moto žurnala ”Autosport” u kojoj je anketirano 217 aktivnih i bivših F1 vozača, stavila je Vilneva na visoko 10. mesto. Ako pogledate 6. F1 trijumfa, neverovatno. Nije to nikakva zamena za gledanje što više njegovih trka, ali moralna satisfakcija svakako jeste.
Stvar koja definiše i istakne F1 vozača jeste vožnja po mokrom. U ona vremena, kad F1 auto i nije imao pomagala, u odnosu na danas, to jeste bila umjetnost. Vilnevova vožnja po kiši bila je nadnaravna. Možda, bolja od Šumaherove i Senine izvedbe istog dela, sličnih kompozitora ove večito aktuelne numere: “Dancing on the rain…”
“Uplašio sam se samog sebe tog dana, od moje vožnje. Mislio sam, niko ne može biti brži od tebe, ti si perfektan. Odvezao sam neverovatno taj brzi krug, na granici umno prihvatljivog. Dorulao sam u boks, I video Žilovo vreme. Jedanaest sekundi. Jedanaest sekundi brži od mog vremena ? Do kraja života neću shvatiti kako mu je to pošlo za rukom…” rekao je netom nakon kišnih treninga na VN SAD 1979., čuveni Džodi Šekter, svetski šampion. Izneo je svoje mišljenje, tada čuvenom novinaru londonskog “The Mirror”, Robu Barnetu, a ovaj je impresiju ovekovečio I sačuvao na papiru. Legenda je rođena, možda baš tog dana.
Zaključci tamo prisutnih nisu baš similarni. Jedni tvrde kako je Žil bio brži čitavih devet sekundi po krugu, a tvrdnje drugih govore kako je to bilo i čitavih 11. sekundi.
Zamislite, 11. sekundi po krugu, u toku čitave kišne sesije… Nemoguće – Žil Vilnev.
Videozapis sa Velike Nagrade Kanade 1981. ide u prilog ovoj tvrdnji. Vilnev je čitavu trku vozio sa oštećenim prednjim krilom, a nekoliko krugova sa gotovo nikakvom vidljivošću. Nakon što mu je nos potpuno otpao, trku je završio na 3. mestu…
Vilnev se menjao tokom karijere. Ipak, zadržao je ono osnovno, taj urođeni dar. Jeste, ako taj sirovi dar ne uobličimo da bi dobili gotov proizvod, imaćemo situaciju da prosečan vozač, ali bolje uvežban, savlada vrhunski talenat, ali neoblikovan. Kod Žila se to nije desilo.
Još je Alen Prost rekao za BBC, malo posle Žilove smrti:
“ Otišao je zadnji pravi, sjajan, vozač. Mi ostali koji smo tu, mi smo samo gomila odličnih profesionalaca.”
U svoj vrhunski vozački um, Žil je imao infiltriran i osećaj pripadnosti. Još tamo 1979. Šekter je bezuslovno bio broj 1. U Ferariju. Nijednom se nije čula ni reč pogovora od strane Vilneva. Kad je dobio odredbu ekipe da ostane iza Džodija na VN Italije, on je tako I uradio. Južno Afrikanac je na kraju bio svetski prvak, ali… Da je Žil pobedio u Italiji, a trke se završavale onako kako i jesu, po stvarnom scenariju, prvak bi bio, pogađate… Žil. Ovo je teza o vernosti. O odanosti.
Sa druge strane, Pironi, koga neki zovu i Juda F1, prekršio je timske odredbe, po ESPN, te prestigao Žila u San Marinu 1982. Pokrenulo je to lančanu reakciju, a rezulatat je bila, ni manje ni više, nego Žilova smrt. Odanost, prema nepoštovanju.
Vilnev je bio taj koji je uvek bio spreman tim staviti na prvo mesto, i u prvi plan gurnuti suvozača, pa makar on bio i Pironi. Neko, ko i danas ima armiju svojih obožavalaca. Neko, koga i danas proučavaju, čije se trke studiozno gledaju. Čovek, koji je zauvek kupio srca onih koji se najteže kupuju : Tifoza, onih najvatrenijih, navijača Ferarija.
Jer, postojao je jedan bitan razlog. Vilnev je prštao od samopuzdanja. Svi vozači to ističu kao njegovu vidnu osobinu, nešto što vam je upadalo u oči, nakon par rečenica sa njim. Odisao je samouverenošću, nesvesno je odavao utisak čoveka koji može sve, koji se ne boji ama baš ničega – a uvek sa širokim osmehom.
Možda, ko zna, možda danas ne bi prošao. Njegova vožnja na liniji više nije u trendu, ili se varam. Njegova tanka linija možda više nije popularna…
Sigurno da je igrao fer i pošteno. Svi priznaju.
Od Arnua, Andretija, Džonsa, uvijek je dolazila samo jedna tvrdnja, niko nije igrao tako fer, I po pravilima. Otvarao je put, znao se skloniti, birao je način.
Sam Mas, za taj nesrećni dan u Zandvortu, veli kako Žil sigurno nije znao gdje će se ovaj skloniti…
Dižon
Jedni kažu, bilo je to najboljih dva minuta ikad. Drugi, kako je taj trkački krug ustvari, u večnost spremio tačno definisanu trkačku strast 70- ih, kampere parkirane blizu staze, običnu svetinu na ful mestima za gledanje trke… Sve ono, što danas zovemo, VIP mesta. Sigurno je, toga više nikad neće biti. Neki su nostalgični, neki setni. Jedni žale za dešavanjima, drugi za tim vozačima, koji su tako bezobzirno i srčano išli u duel.
Te 1979. sigurno da nije bilo tako. Tih 100.000. ljudi, koji su se nalazili oko staze u Dižonu nisu bili tamo da bi hvatali vip ličnosti, ili svoje lice mazali kavijarom. Oni su bili tu samo da gledaju predstavu na svetskom nivou, i molili su se za to da njihov tim pobedi. Tog dana, na kraju, nekako su svi bili zadovoljni. O, kako to tek danas čudno zvuči.
Renault sada nudi V6 sa turbo punjačem za sezonu, kao i tada. Međutim, tehnologija tih godina nije bila dokazana kao danas. Bolje da kažem, tada je taj turbo bio dokazano užasan. Užasno nepouzdan. Nakon neke jako slabe trke, određeni Britanski časopis nazvao je žuti RS01 “žutim čajnikom,” dok mu je rashladno sredstvo pod pritiskom, praćeno glasnim zviždukom, izlazilo iz rezervoara za tečnost. Similarnost naziva i momenta, zaista je opravdana.
Auto nije bio dobar, ali Reno je istrajao u nameri. Te sezone, dok je većina timova prešla na dosta jače 3,0. motore, Reno je odlučio da pokuša još jednom sa 1,5. zapreminom, te se nadao kako će veći obrtni momenat te sposobnost lagane vrtnje u visokim obrtajima sa pojačanom prisilnom indukcijom najmanjeg izmenjivača biti dovoljni za najbolje rezultate. Kako bilo, žuti bolidi su u nedelju, uoči početka ovog moto matinea, suvereno sedili na čelu grida, na pozicijama 1. i 2. Pošto su dan pre desetkovali konkurenciju, sad su bili spremni za pobedu.
Postojao je samo jedan mali problem. Zaista, mali problem poreklom iz Kvebeka.
Dok je sedeo u svom svetlo crvenom 312T4 neposredno iza dva Renoa, dečko iz Rišeljea shvaćao je kako će tog dana imati vraški težak posao. Istini za volju, njegov Ferari nije imao ništa lošije karakteristike od Renoa, čak naprotiv. Dan pre, vreme je bilo vruće i sparno, a vrućina je Ahilova peta turbo motora. Njihov najveći neprijatelj. To je Žil dobro znao. Ravni 12 cilindraš nije bio poglađen od Fortune, pa su oblaci od ranog jutra ipak zaklonili sunce, a mladić od strane Niki Laude prozvan “ najluđim vragom kog je ikad sreo,” nije hteo predaju bez borbe do kraja. Kako temperature rastu, tako turbo motori gube dah, a vreme tog jutra u Dižonu išlo je na ruku domaćem timu. Publika je puna isčekivanja, vesti o uspešnom kvalifikacionom poslu privukla su dosta publike iz okolnih područja na tribine.
“Čajnici” su bili francuski koliko se to moglo biti. Razvila ih je i napravila francuska firma, vozili su na Mišlen pneumaticima. Dalje, bolide su vozili francuski vozači: Žabuje je bio veteran Le Mana i F1, a u svojoj vožnji imao je inženjersku preciznost. U drugom bolidu, mladi Arnu, perjanica i stegonoša. Spreman za dokazivanje.
Ipak, Vilnev je ovog dana imao spremnu strategiju, tačno je znao kako mora da vozi. Znao je kako njegov 312 nema prvi impakt iz zavoja, i da sektori dužih uzbrdica Dižona više odgovaraju turbašima Renoa. Iako je u svom Ferariju imao čitavih 500 besnih konja, istovetno Renou, shvatao je kako oni dolaze u dosta većem rasponu obrtaja, te da nisu tako besni u niskom polju režima rada motora, gde su turbo konji Renoa naprosto grizli dizgine i hteli da spale gume…
Zelena se spustila, Žil je krenuo paleći svoje gume. Taktika je uspela, i odmah je napravio određenu distancu u odnosu na Žabujea, dok se Arnu nije snašao. Pritisak je učinio svoje, pa je on na startu pao čak na deveto. Žile je imao jednostvanu taktiku, ali njegov bolid nije mogao da bude na nivou te taktike. Jednostavno, Kanađanin je u zavoje ulazio sa najvećom mogućom brzinom i motor pokušavao da održi u režimu što većeg broja obrtaja. Davalo je to rezultat dok su gume bile u pristojnom stanju. Sa druge strane, Žabuje je krstario u svom Renou dok je hladnjikavo vrijeme idealno hranilo njegov turbo dajući mu ekstra snagu, pa je lagano krenuo da sustiže Vilneva, upijajući u memoriju svaki zavoj staze. Svaki naredni krug bio je i konkretniji. Arnu u međuvremenu vozi trku svog života. Lagano se penje u poretku i hvata tempo. Velikani poput Laude ili Pikea danas nisu dostojni protivnici. Ubrzo, sustiže timskog kolegu, I dva Renoa počinju lov na Crveni Oktobar.
Polovina je trke. Vilnev shvaća kako ovakvim tempom neće pobediti. Gume su kuvane, uništila ih je visoka brzina koju svesno održava kroz zavoje, ali drugog načina za konkurentnu borbu protiv Renoa on nema. U toku je 46. krug, a Žabuje stiže i odmah i prestiže Žileta. Kako je prošao, tako odmah pravi prednost od više sekundi, i nastavlja punim ritmom. Pobednik se nazire. Mladi Arnu se uvlači iza Kanađanina, i on se sprema za sličan manevar. Publika je u transu. Na pobednika Francuska čeka više od 30. godina, a sada na francuskom tlu, odjednom, mogućnost da dvojica budu na najvišem postolju.
To je “coup de grace,” momentum od kog je većini srce u grlu. Međutim, neko ne misli tako. Kanađanin preko duboke rike svog dvanaestaka može da čuje visok ton lupanja klipova u Arnuovom V6. Shvata, Francuz iz svog motora krpi krajnju snagu, jer ne može da pređe Ferari. Kroz takvu borbu, dolaze i zadnja dva kruga trke. Najveća borba viđena ikad u F1 upravo je počela.
Napad. Iako je Arnu naprijed, Vilnev grize kao pitbul, i ne odustaje. Na repu je Renoa, i ovaj ne bježi, kao što je to uspio Žabuje. Duo je odvezao ostatak kruga i prešao ciljnu liniju u niskom letu. Red je na Ferarijev potez. U zavoju gde ga je Arnu prošao, 312 uzvraća udarac, a kočnice su usijane. Kroz oblak dima od spaljenih guma, Ferari nastavlja kao pobednik u tom duelu. Publika je u transu. Bolidi su tako blizu, točkovi se preklapaju. Kroz naredne zavoje, Žil pakleno radi, I ništa ne prepušta slučaju. Njegov Ferari jeste jedna krstarica, a on kao kapetan, mora svoj brod bezbedno dovesti do luke, pored toliko stenja I hridina…
Gume su na izdisaju, bolid se trza i kliže. Gotovo sav grip je nestao.
Reno ponovo napada. Automobili ulaze u zavoj jedan pored drugog. Nakon dodirivanja točkovima, Arnu precenjuje brzinu ,te širom putanjom izlazi iz zavoja, a Vilnev zadržava vođstvo. Borba titana, i ponovo kolizija. Vilnev opet pada na treće, ali. U samoj završnici, on u zadnjem “harpinu” agresivno reže unutra, drži… Prelazi ciljnu liniju kao drugi, sa samo 0,4 sekunde prednosti ispred Arnua. Bolidi su parkirani, piloti izlaze. Nema animoziteta, samo mahanje, radost…
“Na takav način, mogli ste se boriti samo protiv Vilneva. Mislim da smo imali isti temperament, isti način vožnje, istu glad za pobedom. U vreme tih bolida, tog vremena, morali ste imati potpunu veru u drugog vozača, jer uz najmanji kontakt, bili biste katapultirani. Verovao mi je, i ja sam verovao njemu, bezuslovno, pa smo iz tog razloga mogli ići točak na točak, čitavih sedam puta. Smem ljubomorno reći, jer je bilo tako, on je bio moj prijatelj. Za takvo prijateljstvo se živi. Bio je pouzdan i do kraja odan” – Rene Arnu, prijatelj.
I, neke godine, kad se otvarao muzej u čast Enco Ferariju, ulicama Modene vozio je taj, baš taj Žiletov, 312 T4. Dok je policija pravila prolaz, urlik mašine I grmljavina redne dvanaestice u divnom performansu odala je počast svom preminulom prijatelju, svom Pikolo Kanadeze… Za volanom je bio, a ko drugi… Pogađate, Rene. Prijatelj.
https://pole-position.rs/wp-content/upl ... .jpeg.webp
Pa onda neki primeri bezrezervne vožnje, ali poštene, časne, iskrene. Vilnev je bio neko ko je u svakom trenutku razmišljao, pratio situaciju.
Monte Karlo 1981. Samo je Vilnev imao takav talent da tu pobedi sa turbo motorom tog vremena, u po Kneževine. Ili, mnogi za najbolju trku izdvajaju Haramu te godine, kad je praktično čitavu trku ize sebe držao četiri vozača, vidno brža od sebe… Moram istaći, tada čitavu trku, nijedan krug nije imao prednost veću od sekunde u odnosu na drugoplasiranog, a na kraju je pobedio Lafita sa manje od sekunde prednosti.
Svih pet vozača sa pet bolide bilo je plasirano unutar jedne sekunde vremena. Danas, nepojmljivo.
Sve ovo, nagomilane su emocije o vozaču, a od strane raznih ljudi, sa različtim pogledima na svet, iz različitih okruženja, miljea. Ipak, svi dele jednu zajednički viziju, o malenom junaku iz Kvebeka.
Titan iz osrednjeg tima, sa ne baš brzim bolidom, koji je onovremenskim najbržim bolidima znao očitati opaku bukvicu. Ferarri tada nije bio brz bolid, Maranelo nije pripremao najmoćnije, kakve je znao, godinama pre i posle toga. Bila je to neka jama u kojoj se latino tim zadesio. Možda baš radi takvog okruženja, još je jače sijala zvezda brzog Vilneva, njegova perfektna brzina i moć trakcije, u svakom momentu.
Pa onda… idemo dalje sa tim crticama…
Jedna sjajna trka, negde tamo 78., u Monci. Andreti uzima pol, Vilnev pored njega u prvom redu. Obojica su imali leteći start na početku trke i znali su da će sigurno biti kažnjeni. Ipak, Vilnev nije popustio, i odmah je prešao u vođstvo, te su do pred kraj trke obojica vozili kao da se bore za pobjedu. Negde šest krugova pre kraja, Andreti je krenuo u preticanje, našao je prostor:
“Ušao sam u Askari na granici mogućeg. Čitavu sezonu imao sam problem sa kočnicama, morao sam napumpati tri puta da bi ona odreagovala. Našao sam prostor da obiđem Žila, ili sam ja bar ja tako mislio. Kad sam shvatio da će biti preusko, nazad nisam mogao. Međutim, Vilnev je pratio kompletnu situaciju, i on se pomakao. Dao mi je prostor, shvatio je da bih imao veliki problem.”
Pa opet, jedna divna crtica:
“Bili su to prvi krugovi Monaka 81., ja u tada moćnom Vilijamsu a Žil u onom otužnom Ferari turbo sranju. Malo me kočio, malo me usporavao, i on je znao da ja to znam. Shvaćao je, bude li me još usporavao sa onim starim rezervoarom prepunim goriva da će ostati bez kočnica. Došao je Mirabo, on se samo pomerio. Ali, pomerio se tako da mi je ostavio prolaz širine mog bolide, plus par centimetara sa obe strane. U maniru, ako hoćeš, evo. Znam da nije bio najsrećniji radi toga… Međutim, ja sam znao, da se taj gep neće smanjiti ni jednog momenta, ni za milimetar. To ne bih smeo izjaviti recimo za Pikea…. I nije se smanjio. Dalje kroz trku, ja sam imao dosta problema sa bolidom i morao sam prepustiti poziciji. Ako sam mogao birati kome da je prepustim, to bi bio samo Vilnev. Bilo mi je tako drago, jer tip jednostavno nije odustajao… “
Reče nekad davno Alan Džons, još jedan iz plejade titana sporta.
Postojala je i druga strana medalje. Ljudi koji su Žila smatrali huliganom, nekim ko previše rizikuje. Javno je to rekao Edi Džordan, tada radeći za BBC Sport:
“Huligan koji vozi kao obični idiot…”
Nadovezaću se na ove Edijeve riječi rečenicama koje tvrde suprotno, tvrdnjama čovjeka koji i danas, kako kaže, negde u dnu stomaka oseti kuglu koja se formirala u momentu kad su se točkovi njegovog i Vilneovog bolide dodirnuli u vazduhu, I to na Mosportu, u dešavanjima trke iz Atlantik konferencije:
“Bio je tvrd, bio je najjači protiv kog sam vozio. Uvek na nož, uvek do ruba. Ali, nijedan trik, nijedan prljav potez. Uvek otvoreno, čisto. Neki ga godinama porede sa Senom. Mislim da to nije fer. Jer, Sena je neko ko je za pobedu koristio baš svaki trik iz knjige zvane F1, dok je Vilnev to činio na odvažnost. Sa druge strane, Sena i Prost doneli su u F1 neke svoje kategorije trkanja…”
Brkati gospodin Keke Rozberg godinama zastupa ovu svoju tezu priče.
Da to negde i može biti tako, dodaćemo i jedno malo stručnije pojašnjenje, nekoga ko je znao o čemu priča :
“Žil nikad nije vozio za nas, ali, gledajući ga kako vozi, mislim da je personifikovao to doba F1. Njegova želja da samo sedne u bolid i vozi najbrže što može, jednostavno je živio samo za trkanje. U današnje vreme, nisam siguran koliko F1 vozača to želi. Sa tehničke strane, nekada su postojala vremena bez pitstopa, a onda kad se vozilo sa punim rezervoarom goriva, trakcija i kontrola vozila bila je nešto osnovno kod vozača. Sam plasman na trci zavisio je uglavnom od kontrole trakcije bolide. Kanađanin je uvek tražio “overstir” podupravljanje, a nikad “anderstir”. Čak i u momentima kad su inženjeri bili svesni informacija koje im je doneo u boks, bolid su podešavali za podupravljanje koje odgovara Vilnevu. Jednostavno, imao je nadnaravnu kotrolu trakcije bolida.
Sigurno je bio vozač koji sam rešava kompletan problem, I inženjerima donese gotov proizvod. Sa Prostom i Senom, to nikad nije bio slučaj. Oni su znali u boksu provoditi čitave dane kako bi sa ekipom razložili problem do “nultog stepena”, kako bi Sena rekao.
Čovek koji je izgovorio ove riječi, i stajao iza njih, jeste čuveni Gordon Marej, Brebemov dizajnerski genije. Kakve reči…
Nekako kroz čitavu priču, kao tanka nit, prolazi tužna sudbina glavnog nam junaka, i njegova neraskidiva veza sa svim trkačkim.
Još od ranih trkačkih dana na motornim sankama u Kvebeku, gde je možda formirao svoj trkački potpis. I sam je znao reći kako mu je baš to trkanje omogućilo da neke stvari vidi iz drugačijeg ugla…
Prošli smo kreoz priču, i negde, pri kraju još jednog našeg literarno putešestvija, ostavio sam impresiju čovjeka, koji modaž nije toliko bitan za samog Vilneva, ali jeste za sumarum same elegije:
“Rano brazilsko jutro. Žil me vozi iz Ria u Žakarepagua, u nekom starom, iznajmljenom automobilu. Vozi na granici realnog, jednostavno predviđa reakcije ljudi ispred sebe. U svakom trenutku, on je za potez ispred. Zna šta će vozač ispred da uradi. Ta kontrola automobile meni je bila neverovatna. Ipak, ja nisam toliko hrabar ni vidovit. Prva stvar koju sam uradio po dolasku na stazu jeste bila ta da sam presvukao gaće…
Negde za sam kraj opet, jedna divna anegdota, od njegovog velikog prijatelja, kako sam gore naveo, Rene Arnua, koja pokazuje svu dubinu predanosti čoveka o kom smo danas pisali:
“Negde u Votkins Glenu, u toku treninga, pitao sam ga: U zavoju prije boksova, tamo uzmem samo malo zavoja, je li tako, pošto ne može ravno ?”
“Pogledao me i rekao – Rene, probaću da idem ravno pa ću ti reći.”
“U idućem krugu, njegov bolid zalepljen u zidu, njega su već odvezli u boks. U boksu, on me čeka. Osmeh.”
“Ne, Rene, druže, ne može ravno, bez puštanja gasa. Probao sam…”
U F1 proveo je relativno malo vremena. Tom sportu dao je sve. Možda samo ne svoju porodicu, jer je uvek tvrdio kako bez porodice ne bi mogao živeti. Zato ih je uvek i vodio sa sobom. I ljubomorno ih čuvao…
Jedno malo telo sa toliko velikim srcem ostavilo je dubok trag u svetu trkanja, i nekako je možda bilo i suđeno da ode početkom maja. Posle toga, godinama posle, u maju se se desile još neke veoma bitne ali tako tužne stvari da su maj personifikovale kao najtužniji mesec u F1 kalendaru, za ljude koji pamte.
Nadam se da sam vam bar malo prekratio vreme…