Autor: Tihomir Lojpur
Feniks, uzdizanje
Jurio je tim dugim pravcem, dok se iznad njega nebo pretvaralo u olovno sivu smešu oblaka i vodene pare. Shvatio je da mora krenuti u napad, iako mu je njegova psiha govorila da sačeka. Istrajno je verovao kako će Bog i ovog puta biti na njegovoj strani, i pomoći mu u njegovoj nakani. Koja, ruku na srce, nije delovala nimalo lagano.
Sticao se utisak, i Sena ga je imao, kako ispred njega vozi neki veteran u super brzom bolidu. Nikako nije mogao da poveruje da je to debitant Alezi, u inače jako sporom i neupravljivom Tajrelu.
Znao je Aertona da čovek ispred njega mora u boks, to mu je rekao i trkački inženjer. Međutim, kako je vreme prolazilo, u njemu se budila sumnja da se to ipak neće desiti. Većina je govorila kako Pirelijevi pneumatici ne mogu izdržati toliko krugova, a čovek ispred upravo je sve te neverne Tome uveravao u suprotno. Beton Feniksa davao je Alezijevim pneumaticima fantastičan grip, bolid je delovao kao da je lepilom zalepljen za podlogu staze. Hladnokrvni Jean je delovao kao neko ko za sobom ima stotine, baš ovakvih, nadmetanja… I Sena je shvatio kako vremena za gubljenje, nema.
U spletu krivina, leva pa desna, Brazileiro je napao. Nos njegovog bolida, najprije stidljivo a onda smiono, promolio se u liniji ispred nosa Tajrelovog bolida.
Koči kasnije, to svi vide. Sada i Alezi popušta. Avaj, u narednoj krivini Alessija dočekuje ona prljava strana staze. Kako će njegov auto reagovati na ovakvoj podlozi…
Ali, sensational manouver. Francuz je od samog neba nagrađen za hrabrost, i punom brzinom, uz grmljavinu njegovog V12 on nastavlja kao prvi. Točkovi njegovog bolida bacaju prašinu i ostatke spaljenih guma pravo u vizir Sennine kacige. Utisak je kompletan, zvezda je rođena, baš tu, pod svetlima pozornice.
Publika je u transu dok mladi Francuz, odgojen u duhu Sicilije, zadržava svoju poziciju, tako bilstavo osvojenu, a sada famozno odbranjenu… Ipak, u narednom krugu opet napada Sena. Poučen iskustvom i lekcijom od samo krug pre, Brazileiro zatvara onu prljavu stranu staze, te Francuza ostavlja na drugoj poziciji.
Ovo je uvod u priču, uvod u omaž meni najdražem, mom attacco pieno, mom Žan Aleziju.
Fabula, Manji Kur
Ogroman uspeh, za tada sa mnogo stvari limitiran Tajrel, od strane veoma mladog vozača, protiv tada sigurno najbolje šasije na gridu I verovatno najboljeg vozača, čuvenog Aertona Sene.
Da vas odmah opomenem, Alezi nije štoperica. On nije perfektan, on nije vozač koji ima titulu šampiona. Dapače, on je vozač koji ima jednu pobedu.
Ali, ali, njegove vožnje i predstave na stazi imaju smisao, jer on je čovek koji ima dušu. Njegove vožnje nisu dosadne i proračunate kao vožnje Alena Prosta. Njegove vožnje su spontane, one dolaze iz srca.
Kroz karijeru, znao je donositi katastrofalne odluke, kao recimo ona u Melburnu 1997. kad je odlučio da ne ide u boks, pa nakon toga, ostao bez goriva ?
Ili, odluka karijere, a po mnogima i greška karijere, kad je umesto tada sigurnog I finansijski moćnog Vilijamsa sa fantastičnim bolidom odabrao Kavalino Rampante, sa svim njegovim manama i greškama ?
E, to je Žan. To hoću da kažem.
U svim tim stvarima koje je radio, meni je uvek delovao kao neko kome magični prah pada po ramenima. Neko, ko ima dodir čarobnjaka, da sa svojim čarobnim štapićem baš sve pretvori u ono pravo. Možda, ali možda, jeste imao tu dozu neumerenosti, pa je ono što bi drugi asovi razvlačili čitavu trku, on srčano davao za nekih desetak krugova, a zatim, emotivno i psihički ispražnjen, samo nastojao da završi trku. Možda drugačije nije ni znao.
Možda je samo vozio, kao da sutra ne postoji.
Ono što je sigurno jeste to, da je imao mnogo više tih magičnih trenutaka nego li grešaka, kroz čitavu svoju, moram naglasiti blistavu, karijeru.
Već pomenuti uvod iz Feniksa, zatim neverovatna vožnja u Monaku 1990., Pa 1992 na Manji Kur kompleksu… Iako je staza bila potopljena kišom, on je u očima Ferarista bio sunce koje sja, tog tmurnog dana…zraka koja prodire kroz kišne oblake.
Malo o toj famoznoj vožnji.
Potop, Biblijskih razmera. Staza je u stvari bila jedan veliki akvaplaning poligon. Svi vozači prešli su na ful vet pneumatike, samo jedan vozač prkosio je zakonima fizike, te na automobilu ostavio gume za suvo. Pogađate.
Žan je tada vozio u možda najlošijem Ferariju ikad spravljenom u Maranelu, neproslavljenom F92A. Ipak, to ga nije sprečilo da čitavih deset krugova vozi samo sekund sporije od konkurenata, na slik gumama. Neverovatno. Magija.
Ali, kao što mu se neretko dešavalo, nakon nekih desetak krugova, on je izleteo. Jednostavno, magija nestane. Da li otkaže nešto na bolidu, da li se desi vozačka greška… Ono što je sigurno, samo je Alezi u tako ekstremnim uslovima mogao da pokaže ovakvu majstoriju. Drugi vozači, nisu smeli, ili nisu hteli. Svejedno. Čak ni veliki Sena, “the Rain man”, nije hteo da rizikuje. To pokazuje svu Alezijevu veličinu, vozačku veličinu.
Pa onda, Barsa. Potpuno mokra staza. Francuski Sicilijanac se na samom startu izvrtio na stazi. Zatim, kreće potera. Ulog visok – treće mesto. Bolje kao da ne može. Magični Sena ispred njega, na tom željenom trećem mestu. U dva kruga, Alezi skida neverovatnih 14. sekundi. Posle toga, Sena odustaje zbog akvaplaninga, a hrabri Francuz završava na postolju.
Zatim, Eštoril 1993. godine. Startuje sa 4. mesta, pa obilazi svu trojicu vodećih, izbija na prvo mesto, te tu rula čitavih 20. krugova.
Komparacija. U to vreme, Ferari je bio kao danas Reno ili Meklaren. Midlend. Zamislite to, da neko od vozača iz ovih timova sa takvim bolidom, sada povede trku, te onda bude u vođstvu čitavih 20 krugova… Neprocenjivo.
Nakon toga, na red za pomenuti stigla je i Monca. “Magica.”
Te 1994. bio je najbrži od najbržih. Sa time, dolazi i pol pozicija. Suvereno. Na konferenciji za novinare, iskren i objektivan:
“Berger je dao svoj maksimum, ja sam bio brži…”
Dan trke. Start, kao iz snova. Žan kao katapultiran nestaje u izmaglici dima i spaljenih guma. Vozi sekund brže po krugu negoli svi ostali. Kroz glavu mu prolaze u magnovenju i misli, da li će Ferari opet da ga izda ?
Onda, u 15. krugu, pit stop. Menjač otkazuje. Šok i neverica, par momenata on sedi u svom bolidu. Bol i šok su ga zaledili. Ne može da veruje, zar i ovde ?
Miljenik Tifoza izvlači se iz bolida, dok ga bes preplavljuje. Čitave 4. godine borbe, zalaganja, truda, i sve to prosuto, samo tako otišlo u vetar. U momentu kad je mislio da je „Magica“ napokon njegova, sve se rasprslo kao mehur od sapunice. Otrežnjenje.
Legendarna je već priča kako je nakon toga otkazao let helikoptera, seo u svoj auto, pa pun besa i frustarcije vozio sve do porodične vile u Avionjonu u Francuskoj. Pričao je posle, na dosta delova autoputa vozio je i po 260. na sat. Kad neko poput smirenog Francuza tako postupa, sve vam se samo kaže.
Kroz našu priču, lagano dođosmo i do Kanade, gde je naš heroj ostvario i tu jedinu pobedu u svojoj blistavoj F1 karijeri.
Ujedno i zadnja pobeda za slavni V12, uzgred da podsetimo.
Samo svojim znanjem i napornim radom došao je do drugog mesta na trci. Iza njega Berger i Dejmon Hil, na prvom mestu Šumaher. Kakvo društvo…
Vozio je u tom midlendu, svestan da može doživeti i kvar, kao nebrojeno puta do tada. Ferari je bio jako nepouzdan. Ali onda, Fortuna odlučuje da mu da vetar u leđa. Šumaher odustaje, a Žan odjednom izbija na to prvo mesto. Sve se poklapa. Nakon toliko vremena, negde u nekom skrivenom kutku mozga, shvata da bi mogao da pobedi.
Zavoj po zavoj, krug po krug, skarletno crvena 27-ica juri prema završetku trke. Grmljavina motora nadjačava i vozačeve misli. Sam je, u trenucima dok obuzdava najjači motor grida, najjači, ali i najnepouzdaniji. U ovom trenutku, Jean je najusamljeniji čovek na svijetu.
“Da li će nešto otkazati,” pita se on svaki put kad zakoči ili naglo ubrza, dok mu srce strahovito udara.
Vrela sicilijanska krv tera mu suze na oči i one mu magle vizir, dok opet, hladna francuska krv kola kroz njega kao jeza, a njene ledene pipke oseti niz svoju kičmu.
Da.
Zamagljenim pogledom vidi suca koji maše kariranom zastavom ispred njegovog bolide, dok prolazi kroz cilj kao pobednik.
Sa svojih pleća napokon je skinuo teret koji se tu godinama nakupljao… Kvebek slavi pobednika, publika je u elizijumu. Svi trče na taj vreli beton, nije im bitno ni to što jedan deo vozača još nije prošao kroz cilj, te završio trku. Hrabri Francuz bacio ih je u ekstazu, ekstazu oktanske nirvane.
Za njih, kroz cilj je napokon prošao Ferrari sa brojem 27, i kao da ga je sam Vilnev dorulao do pobedničkog postolja. Nakon toliko godina, oni su emotivno ispunjeni. Šampion je došao kući…
Ispostaviće se ovo kao vrhunac Žanove karijere. Sa ovog mesta, njegov put lagano počinje da se spušta, kroz serpentine neravnog i džombastog F1 puta…
Te 1995. Ferari je napokon izgledao kao tim spreman za vrhunska dela, kao neko ko iole može ispratiti talenat Alezija. Uglađeni gospodin, markantni markiz Luka Kordero di Montecemolo, francuski oktanski Napoleon Žan Tot, te veliki Niki Lauda napokon su tom bolidu Kavalino Rampante povratili sjaj. Izbledela crvena boja sada je opet bila sveža. Purpurno crvena, boje obraza tih zajapurenih talijanskih devojčuraka…
Iako je dosta timova već prešlo na V8 te V10 motore, Ferari je ponovo bio tradicionalista. Postali su kao neki dinosauri sa svojim V12, ali od koncepta nisu odustajali.
Ipak, omaleni Francuz dobio je za utehu redovne mogućnosti duela sa najboljim: Šumaherom, Hilom, Kultardom, pa i Hakinenom. Moćni Vilijamsi, Beneton i uzdižući Meklaren, te Ferari, rame uz rame sa njima.
Nešto o čemu je proteklih sezona mogao samo da sanjari. Čak je u jednom momentu te 1995. godine Ferari bio i vodeći u generalnom plasmanu, i to neposredno nakon trke karijere u Kanadi.
Sa druge strane, neki će kazati kako je Alezi imao druge dvije top trke karijere baš u ovom periodu, a to jesu Nirburgring i Suzuka. Ne bi bilo fer prema Žanu, kad ne bismo doneli određene utiske sa obe ove trke, dva veličanstvena momentuma ovog gospodina.
Nirburgring te godine, pogađate, i kiša. Nekako su se sve velike stvari za Alezija, tako sjajne, dešavale u sumornim vremenskim uslovima. Kontrast, kao što je i on sam sastavljen od dva velika kontrasta, Francuske i Sicilije. Kiša, i sunce. Tako i ovaj put.
Dejmon Hil jurio je svoje šampionske ambicije i snove, I samo ga je pobeda tog dana ostavljala u igri. Francuz, u nekim promenljivim kišnim uslovima, vozi na slik pneumaticima. Britanac, u pokušaju da ga obiđe izleće, i Alezi prelazi u vođstvo. Na trećem mestu, ali daleko iza, jeste Crveni Baron. Potera može da počne.
Opet se taktičke odluke pokazuju kao lošija strana srčanog Francuza i on gubi pobedu, od strane mnogih već upisanu. Neodlučna vožnja, nepravovremen odlazak u boks, te previse žedan i nepouzdan V12 i ovaj put koštali su ga trijumfa. Na samo tri kruga pre kockaste zastave, Alezi mora da uđe u mod štednje goriva, na pneumaticima koji odavno nemaju svoje prave performanse. Sa druge strane, Baron je na vreme otišao u boks, I samo je vrebao priliku… Ona je ubrzo i došla.
Šumaher sustiže Alezija, te ga obilazi u Vidol šikani. Francuz se, kao i svaki put, brani musketarski, onako kako mu priliči. Bez niskih udaraca, njegove stisnute pesnice su podignute na lice. Tako i ovaj put, iako je svestan još jednog poraza u izravnom duelu.
An gard, mon ami. To hrabro srce i čist obraz i ne dopuštaju drugačije. Treba li pomenuti, da je trku završio kao drugoplasirani.
Ipak, Fortuna je milosrdna, I ne jednom je sedila na ramenu hrabrog Frenšmena. Već u idućem srazu ljutih rivala na stazi, a van nje odličnih kolega, odlučila je da po obrazu, onako ovlaš, pomiluje mog heroja. Ono na što sigurno nije mogla da utiče pokazalo se kobno, ovaj put.
Japanska Suzuka često je kroz istoriju bila veliko poprište najbitnijh F1 utrka. I ovaj put, ona je opravdala očekivanja, ona najveća.
Na delimično mokroj stazi, u uslovima gde kiša pada na jednom delu kompleksa dok je drugi praktično suv, bolje se snalazi Nemac. Iskusni Alezi prerano reaguje, i kaznu koju dobija za leteći start on odrađuje pet krugova kasnije. Nakon odrađene kazne i zaustavljanja, vraća se na stazu, ali nakon samo dva kruga, “Attacco pieno” ponovo ulazi u boks, na čuđenje svojih Tifoza. Mehanički kvar, odustajanje, ili nešto treće ?
Ispostaviće se, remek delo taktike. U momentu dok su ostali vozači prelazili na intermediejt pneumatike, on stavlja slik gume. Iako je mnogo puta pogrešio, njegov osećaj pokazuje se sada kao onaj pravi.
Po zadnji put, stazom odleže krik tog V12 na izlasku iz Suzukinih boksova. Kišne kapi upijaju eho tog čudovišnog motora…
Sve nakon toga trkačka je simfonija, melodija komponovana skladnim prstima F1 umetnika, sa tako prefinjenim osjećajem.
Na stazu se vraća kao 15-ti, i onda kreće valcer sa divno izvajanim Ferarijem po plesnom podijumu Suzuke. Alezi je u te svoje zanosne pokrete uklopio čak i jednu piruetu, od čitavih 360 stepeni… Svaki naredni krug, 3. do 4. sekunda zaostatka manje. Vreme je u tom trenutku samo imaginarijum, momenat u večnosti.
Stiže Hila, odmah zatim ga i obilazi. Na redu je Šumaher. Treptaj oka, i stiže i besmrtnog Mihaela. Razlika je minorna, samo sekund prednosti. Jedan blink prosečno posmatrača, jedan momenat u beskraju.
Alezi prelazi u vođstvo, Fortuna tapše. Avaj…
Taj nesretni menjač, po ko zna koji put, otkazuje poslušnost našem prijatelju. Žan Alezi ponovo svoj bolid parkira sa strane. Po ko zna koji put, izneverio ga je onaj ko treba da mu donese pobedu. Po ko zna koji, ali, Žan je to u sebi govorio, po zadnji put. Više nije bilo. U Ferariju, više ne. Tako je bar mislio, u tom trenutku. I u ovom slučaju, sudbina se opet poigrala sa njim.
Došla je i zadnja trka sezone, Adelejd. Opet borba sa najboljim, sa Šumaherom. U bliskoj koliziji oštećuje svoj bolid te odustaje. Sada zaista, poslednji put izlazi iz svog Kavalina…
Rasplet, Monca
Statistika je neumoljiva. Ona za Alezija veli ovako. Te slavne 95., on bi se do zadnje trke borio za titulu, i izgubio bi je za mizerna 4 boda. Takav scenario bio je moguć ,ali samo u slučaju da ga je taj Ferari i slušao. Međutim…
Tifozi su mu od milja dali nadimak “ Attacco pieno”, odnosno totalni napad. To pokazuje svu srčanost ovog čoveka prodornih očiju i pravilnih crta lica. Nikad nazad, samo naprijed. U slavu.
Za mnoge je, najviše radi prosečnih bolide Ferarija kojim je upravljao, ostao samo jedan u plejadi prosječnih, jedan od onih koji su “vozili” za Ferari.
Na kraju sezone 95. Alezi je smatrao kako je nevoljama kraj, i kako je vrijeme da bar jednu sezonu vozi šampionski auto. Odlučio se za prelazak u Beneton, I smatrao je da ga tamo čeka baš takav auto. I opet, osećaj ga je varao. Opet, loša taktička odluka. Opet je razmišljao srcem, a u F1, pokazalo se, odluke se donose glavom. Loša karma i dalje ga je pratila, pa se ni u Benetonu ništa značajnije nije promenilo. Čekao je kišne uslove na stazi, i momente kad su drugi preplašeno zastajkivali on je koristio za svoje performanse.
I kad je prešao u Beneton, Džordan pa na kraju Prost, ostao je onaj za koga sam svim srcem navijao. Jedini F1 vozač , za kog sam bio svim svojim bićem i onda kad je napustio Ferari i taj crveni bolid. Siguran sam, čovek koji će imati moju bezuslovnu podršku, zauvek.
Često ga viđam u kadrovima tokom F1 predstava, jer on je sastavni dio F1 folklora, posebno u Monci. Samo da vas podsetim, prošle godine on je bio taj koji je za Leklera označio kraj trke kariranom zastavicom.
Ne žalim, što sam mu dao podrškui svih ovih godina, jer i on smatra kako ne žali ni za jednim potezom u svojoj prebogatoj, blistavoj karijeri.
To veliko srce, I njegove reči:
“Tek kada dođete u F1 shvatite koliko ste brzi…”