Autor: Tihomir Lojpur
Kraljevski park u Monci utihnuo je tačno u 15:25. Nina Rint sedi na barskoj stolici, na čelu Lotusovog boksa. Sve češće pogledom luta između njene čuvene štoperice i ekrana. Nije pritisnula dugme štoperice za mereni krug. Dok se ostali vozači lagano vraćaju u boks, podignutih vizira na svojim kacigama, ona postaje svesna da se njen muž danas neće vratiti u boks. Strah je vidljiv na njenom lepom licu…
Istini za volju, F1 je tada bila čudno mesto, prepuno specifičnih ljudi . Jedan čovek izdvaja se u tom moru specifičnih ljudi. Jedini posthumni prvak, čovek koji nije dočekao da vidi finalnu kockastu zastavu, da odveze svoj počasni krug nakon osvajanja titule… Johen Rint. Pehar šampiona, namenjen njemu, podigla je njegova supruga Nina.
Opet, F1 tada je bila mesto gdje su saradnju u najbolji bolid pretakali najbolji inženjeri, najbolji mehaničari te najbolji vozači, i oni su rizikovali sve kako bi vozili po idealnoj, najboljoj putanji. Johen je bio jedan od izabranih.
Detalj. Te 1968, u cirkusu F1, nije na papiru imao ponudu samo dva tima – Lotusa i Honde.
Johen je bio vozač bez pardona. Vozio je bez zazora,i tome u prilog svedoči njegova trkačka F1 statistika. Od 60 trka, odustao je 35 puta.
Glavna osobina ovog vozača bila ja maksimalno forsiranje njegove trkačke mašine, i samog bolida. Brz, smiren, taktički besprekoran. Kako britanci vole da kažu i imaju jedan svoj, specifičan termin za takvo nešto: “smood “.
Izvrstan u trkama na duge staze, svoju besprekornost i vrhunsku trkačku klasu pokazao je i 1965., kad je osvojio čuvenih 24 sata Le Mana, sa velikim automobilom Ferarija, moćnim LM 250 . Ipak, krenimo redom. Toliko toga o Johenu se ima ispričati…
Rana mladost
Rođen je u Majncu, u jeku 2. svetskog rata. Roditelji su mu poginuli dok je bio mali dečak, u savezničkom bombardovanju grada. Ovo će posle u jednom smislu definisati njegov život, i odrediti neke životne tokove. Brigu o malom dečaku preuzeli su njegova baka i deda, ugledni advokat.
Od malih nogu i odrastanja po privatnim školama onog doba, do izražaja dolazi njegov buntovni duh. Mladić koji je bio sklon ispadima, i koji je za vezivanje svojih, uvek neurednih cipela, koristio strune umesto pertli. Veoma čudna i posebna odlika jedne specifične naravi. Rano je počeo da vozi mopede, i da se takmiči sa svojim vršnjacima. Već tada do izražaja je počela da dolazi želja da se bude najbolji i uvek prvi. Uvek savršen, kao pobednik. Anegdota veli kako jednog od svojih drugara nikako nije mogao pobediti u trci mopedima, zato što je suparnik na svom primerku imao dosta veći prečnik točkova. Johen je odjurio u grad, svestan problema, i u toku dana stigao je moped identičnih točkova onim suparnikovim…
Mnogi vole da pomenu kako je dobar dio svoje mladosti proveo u gipsu. Koliko je ostalo zabeleženo, samo ruke je lomio dva puta, i to uglavnom na zimskim skijanjima. Opet, jedna specifična karakteristika. Nakon teškog loma leve noge, imao je par uzastopnih, jako teških operacija. Kao rezultat, leva noga bila mu je kraća za čitavih 4 centimetra. Zato je Johen ostatak svog burnog i uzbudljivog života lagano hramao pri hodu…
Sve ovo pišem, kako bih što više čitaocu približio jedan poseban um, jedan genijalan splet htenja, volje i želje da se bude najbolji, najveći.
I sam Johen je rado pričao kako je sa nekih 18 godina bio prisiljen da ode za Englesku. Broj privatnih škola koje je do tada promenio bio je već pozamašan, a po njemu, na Ostrvo je otišao kako bi naučio jezik, i naučio da – vozi. To mu je i pošlo za rukom, pa je dosta pre svog 18. rođendana, uspeo da stekne i automobil. Sudbina je htela da toliko dugo vozi svoj Volks, a onda, dan pre polaganja vozačkog ispita, bude uhvaćen i kažnjen od strane policije.
Već negde pominjem kako je, ako se tako može kazati, brižljivo negovao svoj “neuredni” izgled. Kad tome dodamo ravan, bokserski nos, kakav je zaista imao od rođenja, i direktan način ophođenja, dobićemo Johena Rinta. Radi takvog načina ponašanja, uživao je ogromno poštovanje okoline. Potpuno nadmoćan u konverzaciji, samouveren do tačke arogancije, i ambiciozan do ekstremnih granica ljudske prirode.
Trkački počeci
Iako je rođen u Nemačkoj, deklarisao se kao Austrijanac, i čitavu trkačku karijeru vozio je sa austrijskom dozvolom.
Njegov heroj i trkački, možda i životni uzor, bio je baron Volfgang fon Trips. Iako je ovaj na tragičan način okončao svoj život 1961. godine, to nije navelo Rinta da prestane da ga obožava. Desilo se to još tamo 1961., kad je Johen u novoj ” Bubi” i sa svojim prijateljima, između ostalih bio je tu i Helmut Marko, otišao na čuveni nemački GP, koji se tad održavao u Nirnburgringu. Tako je počelo za Johena.
Mala digresija, i da se samo malo dotaknemo F2 takmičenja, gde je imao vožnje iz snova. Te 1964. od vlastitog novca kupio je F2 bolid, za čitavih 4000. funti, i sa njim krenuo u takmičenje. Sve se dešavalo u tadašnjoj Meki automobilizma, Velikoj Britaniji. Ostaće zabilježeno u istoriji, kako je u svojoj drugoj, drugoj, trci u F2, u čuvenom Kristal Palasu, tukao slavnog britanskog heroja, Grejema Hila, baš tu, na stazi, u njegovom okruženju. Britanski pres senzacionalno je pisao kako je neki “Austrian” glatko tukao “njihovog”Grejema. Nisu čak dobro ni znali odakle je Johen, pa su određeni novinari samouvereno pisali kako je on čak – Australijanac. Pišem ovo, jer su baš ti novinari možda i najbolje opisali Johenovu vožnju, njegov jedinstveni agresivni stil, na rubu razuma.
“Njegov auto u toku trke bio je svuda. Prolazio je zavoje pod neverovatnim uglovima, i u svakom momentu trke imali ste utisak kao da će u narednom trenutku izleteti sa staze,” pisali su novinari… Taj momentum, posle će biti citiran od strane mnogih. Johen je opet, imao svoje viđenje događaja u Palasu:
“Većina britanskih novinara nikad nije čula za mene, a iduće jutro pročitao sam naslov kako sam ja mladi Australijanac…”
F1 karijera
Sve je toliko bio spleteno sa njegovom Austrijom da je i taj F1 debi imao, pogađate, baš u Austriji. Vozio je te daleke, 1964. za ekipu Rob Walker Racing team, i to samo jednu trku u sezoni. I u toj trci je, neslavno odustao. Kakav početak. Obeshrabrujuće za većinu. U njegovom slučaju, motivišuće. Onda, tri blede sezone. Dve u Cooper Car Company, a 1968., Brabham. Ipak, nepouzdan bolid nije Johenu doneo baš ništa. Kontra efekat, evropski novinari su baš u Brebemu zabeležili Johena kao vrlo brzog vozača sa izvrsnim refleksima i fantastičnom kontrolom bolida.
U ono vreme, sasvim normalno je bilo uporedo voziti i F1 i F2 šampionat, pa je tako praktikovao i Johen. Koliko je bio dominantan i upečatljiv kroz svoju karijeru u F2, govori i nadimak koji mu je zauvek ostao : “King of the F2”. Rečenica koja govori sve… Da se mi vratimo F1. Shodno uzlazu, dolazi i veliki tim.
Upitan jednom prilikom, od strane nekog žurnaliste, onako, pomalo provokativno, koliko puta je vozio van granica svojih mogućnosti i limita, on je odgovorio, direktno, kao i uvek:
“Hoću li ikada voziti unutar njih… ? ”
Lotus 1969.
Od 10 voženih trka te sezone, završio je 4. ali je bitno to, da je 1969. ubeležio prvu pobedu u F1. Čuveni Votkins Glen, i visoko dignuta ruka Austrijanca ostali su zabeleženi foto aparatima reportera tog vremena. Zabeleženi za večnost. Neki će zlobno primetiti kako je Johena motivisala jako visoka nagrada za tadašnje uslove – čitavih 50.000. američkih šuškavih novčanica.
Činjenica da je Čepmen Johenu, njegovim dolaskom u tim, dao i automobil vredan pobeda. Sa druge strane, austrijanac je to i radio, sve dok niz faktora i nesrećnih okolnosti nije doveo do njegove smrti. Nijednog trenutka u Lotusu Johen nije izgubio momentum, zamajac vozača za pobedu. Jednom prilikom, rekao je:
“Niko ne zna koliko dugo će živeti. Zbog te činjenice, morate učiniti koliko god možete, što brže možete.”
Smrt je tih godina bila neizostavan pratilac F1 vozača. Sedila je na ramenu svakog od njih, i bilo je samo pitanje trenutka i događaja- ko će stradati sledeći. Svesni toga, vozači su često znali biti turobni i potišteni. Nekad je takav bio i Rint:
“Možda neću živeti u dobi od 40. godina. Međutim, do tog trenutka u životu doživeti ću više stvari nego većina drugih ljudi. To je ono što me teši. Planiram voziti dokle god uživam u tome, ali ne želim da nekad osetim da sam zavistan od trkanja…”
Soulcatcher
Kolin Čepmen je neko o kome su pisane knjige, snimani filmovi. Mnogi će reći, flegma.
Čovek, lik, pojava. Imao je osećaj za ovaj sport, za dešavanja. Shodno tome, doveo je Johena u svoju ekipu, još 1969. dok je u timu imao svetskog aktuelnog prvaka, Hila. Iako on i Johen nisu imali nikakve dodirne tačke, to je nekako funkcionisalo. Svi upućeni i njima bliski opisivali su odnos Čepa i Johena kao leden i poslovan, bez imalo razgovora, dok je Čepmen sa Hilom bio jako blizak i prisan. Razlog, ne zna ga niko, ni danas. Jednostavno, nisu se podnosili.
Briljantne koncepcije bolida koje je Čepmen pripremao obično su imale jednu, ali, preveliku manu – nepouzdanost. S druge strane, tada niko nije pravio tako lagane, delikatne, i tehnički inovativne bolide kao Kolin. To je dovodilo do toga, da nikad niste bili sigurni. To opet, Johenu nije imponovalo. Jednom prilikom je rekao:
“Ili ću biti svetski prvak, ili ću umreti pokušavajući u Lotusu…”
Ostvario je oboje, na jedan čudan način. Onako, kako to samo život može izrežirati. Tužno.
Nekad, bilo je apsurdno. Njegov i Kolinov odnos. Berni Eklston, inače jako dobar prijatelj Johena Rinta, sećao se:
“Jednom prilikom, odseli smo u istom hotelu. Bilo je čudno. Čitavu noć sam jurio od jedne do druge sobe, i prenosio poruke. Njih dvojica zvanično nisu razgovarali. Ja sam bio kurir… Toliko ponosa i arogancije na jednom mestu.”
Ta otvorena netrpeljivost izašla je na videlo još u toku 1969. U Johanovom slučaju, udesi u Lotusu nisu bili njegova greška, već problem koncepije bolida. I to je ono što je grizlo Austrijanca. Malo nakon što je imao težak udes na uvijek zahtevnom Monžuiku, kad se njegovo repno krilo pri velikoj brzini otkinulo,a on zabio u već havarisani bolid timskog kolege Hila, poslao je, sada već istorijsko, pismo namere, “Letter of Note”, Kolinu Čepmenu. To je malo pojasnilo svu haotičnost ovog jako neobičnog odnosa:
“Utrkujem se u F1 pet sezona. Do sada, napravio sam jednu veću grešku, i to je ona sa Amonom u Klermon Feranu, te jednu manju, a to je greška u Zandvortu pri nepravilnom odabiru opreme. Sem toga, nisam imao direktnih, svojih grešaka u vožnji F1 bolida. Situacija se drastično promenila otkako sam se pridružio vašem timu. Niz nesrećnih slučajeva kulminirao je ovim u Barseloni, a on me na čak mesec dana odvojio od normalnog i trkačkog života. Mislim da mogu voziti samo vozilo u koje imam poverenje, i smatram da je tačka nerazumevanja i nepoverenja veoma blizu.”
Johen je na Monžuiku imao slomljen nos, te se veoma ugruvao u tom udesu. Ipak je odšetao sa mjesta udesa.
Poslije trke bio je javno ljut na Čepmena. Rekao je tada, za matičnu, Austrijsku medijsku tv kuću, kako je ludost staviti takva krila na jedan F1 bolid:
“Ta krila su lucidna, i sa mog stanovišta, takvo nešto se ne bi smelo nalaziti na trkačkom automobilu.” Bez dlake na jeziku. Johanovski.
Ipak spona Čepmena i Rinta, Po Helmutu, nije bila dvostrana. On smatra kako je Austrijanac tražio sve opcije da se bezbolno otarasi Čepmena, i na vreme,a da je opet Kolin, svestan talenta i brzine Rinta, tražio sve opcije da ovog zadrži u ekipi. Kad bi došlo do pucanja, kao iz gore priloženog primera, uvodio bi Johena u fikciju konstrukcijskog F1 nadrealizma. U jednom momentu, predstavio je Rintu F1 auto sa pogonom na sva četiri točka. Fikcija, ali za Rinta nešto što ga je držalo prikovanog za mjesto.
Opet, svim upućenim poznato je kolika je inspiracija Čepmenu bio taj raketni motor iz Indijanapolisa 60- i neke…
Elem, jeste Johen rekao za taj isti Indi kako tamo vozači idu kao na sahranu, i da imate osećaj da vozite mrtvački sanduk, te da je jedina motivacija ogromna novčana nagrada. Ali.
Strašne različitosti dve persone, ali spletene u jednom životnom, emotivnom grču, isprepletene i uvezane sa vezama životnih intriga.
Dok na stazi nije išlo nikako, van staze, postao je zvezda. Sportska zvezda, čije postere su devojke tog vremena lepile po zidovima svojih, devojačkih, soba. Idol, uzor.
Mladić, koji je bio na rubu izbačaja iz nekolicine privatnih škola, sada je u odelu i kravati. Prezenter je na “Jochen Rindt” šou u Beču. U organizaciji njegovog prijatelja i bliskog saradnika, Berni Eklstona, takvo nešto bilo je do tada neviđeno u svetu Formule 1. U sportu koji je do tada bio najčuveniji, možda i jako morbidno, ali istinito, po stradanjima svojih vozačkih perjanica, sada se desio preokret. Bolidi su po prvi put u hali, u zatvorenom. Publika ima blizak kontakt sa svojim miljenicima, limenim lepotanima. Dovoljno je reći, šuo je nakon Beča preseljen u Esen. I danas bivstvuje pod imenom Essen MotorShow…
Sa druge strane, U F1 nije sve išlo sjajno. Tek 1969. godine, dobija priliku da bude najbolji. Prelazi u čuveni, zlatni, Lotus.
“Johen je išao do krajnjih granica, do ekstrema, u gotovo svakoj trci. Pobeđivao je sa više sreće, nego li pameti “, priseća se njegov kolega, gospodin Helmut Marko.
Vrhunac karijere
“Mi, Nemci, bojimo se samo Boga”, koristio je reči čuvenog Ota van Bizmarka.
Lagano, došla je i 1970. Hil je otišao, kao timski kolega Johenu došao je Džon Majls. Čisto da popuni mesto, reći će mnogi. Johen je bio prvi nebritanski vozač u Lotusu, da dodam.
Vratimo se fuziji ova dva čoveka, i njihovoj sponi – Lotusu 72. Bolid po svemu revolucionaran. Jedna univerzalna završna izvedba bolida 50.- ih i 60. – ih. Glavna novina koju je taj auto doneo, između ostalog, možda i njegova lična karta – radijatori i usisni otvor, do tada smešten na nosu bolida, sada je smešten sa obe bočne strane bolida. Posle će se ovi otvori nazvati – sidepods…
Na prvom GP u Južnoj Africi, morao je odustati nakon veoma dobrih kvalifikacija. Naredni GP vikend bila je Španija. I predstavljanje 72- ke. Tokom prvog treninga, Johenu je pukla leva poluosovina, i poslala ga u jedan kvalitetan spin. Na trci, morao je odustati nakon uvodnih 9. krugova. Siromašno.
Lagano je došla i njegova trka karijere, kneževina Monako. Pošto Lotus 72 nije bio dobar onako kako je izgledao, vraćen je u fabriku na dodatna podešavanja. Johen u Monaku vozi sa starim bolidom, 49 – kom.
Kako bilo da bilo, ovaj bolid zahtevao je 72 pneumatike, što je činilo da bolid bude jako nestabilan. Međutim, to nije ostavljalo nikakav uticaj na Johena. Njegov trkački inžinjer, Herbi Blaš, nazvao je ovu trku Rintovom trkom karijere.
Na toj famoznoj trci, sada već epskoj, Johen je startovao kao, jako loš, osmi. Na ulicama Monte Carla, koje jedva dopuštaju bilo kakvo preticanje, ne može se pobediti sa te pozicije. To znaju svi. Međutim, sreća opet prati ovog vozača. Fortuna odmara skut na zadnjem krilu njegovog Lotusa. Johen koči mnogo kasnije od svih, i ide sa svojim bolidom do krajnjih granica razuma. Posle nekoliko odustajanja drugih vozača, on se probija na drugu poziciju.
Tada, počinje legenda. Kroz uske uličice Kneževine, vozi nadnaravno, fikcijski. Lotus ostavlja utisak da leti. Gume jedva da dodiruju asfalt. Tako pritiska, da čak i moćni Džek Brebem, legenda i aktuelni šampion, pravi grešku. U zadnjem krugu. Johen pobeđuje. Masa je u delirijumu.
Jecajući, u suzama, as prima pehar od princa Renijea i princeze Keli…
Posljednji put austrijanac je čuvenu 49 – ku vozio u Spa, na VN Belgije. Iako je vikend započeo sa novim bolidom Lotus 72, Rint je imao problem sa ogibljenjem bolida. Ponovo je puklo vešanje. Još jednom je morao napraviti rokadu, te vikend završiti sa starim modelom. Trka će ostati upamćena po njegovom kritikovanju jako loše organizacije.
Došao je i Zandvort. Sa preuređenim Lotusom 72, Johen u drugom delu kvalifikacija osvaja pol. Ipak, ponovo ima nezgodu sa kočnicama , i sa bolidom se zabija u zaštitnu ogradu. Mehaničari su prisiljeni da preko noći poprave bolid, da bi bio spreman za trku.
Trku , u kojoj u 23. krugu brine njegov blizak prijatelj, Pjer Kuraž. To dovodi do neplaniranog povlačenja Rinta iz trke. Ipak, on navodi posle uspeha u Zandvortu kako je 72 “najbolji trkački auto koji postoji u tom trenutku “.
Kontroverza.
Loša sreća nastavlja da ga prati. Tokom treninga za VN Francuske, ostalo je zabeleženo kako je Johen odbio nositi prototip nove kacige, dizajn “Bell Star” proizvođača. Obrazložio je supruzi Nini kako mu je ispod kacige nelagodno vruće. Vratio je na glavu staru kacigu, da bi ga malo potom u desni obraz pogodio kamen ispod točka drugog bolida, uzrokujuću duboku posekotinu. Ljut i radi tog peha, i radi problema sa upravljanjem novog bolida, Johen je ljutito i besno upao u boks Lotusa vičući direktno na Kolina Čepmena:
“Ako se ovo desi opet, a preživim li, obećavam da ću te ubiti !”…
Stigao je onda britanski GP, i tada veliki Brends Heč. Odlična trka, u glavnim ulogama Rint, hrabri Džeki Iks, te iskusni Brebem. Poslednjem u finišu trke nestaje goriva, a pobedu opet srećno odnosi Rint…
“Johen je išao do krajnjih granica, do ekstrema, u gotovo svakoj trci. Pobeđivao je sa više sreće, negoli pameti “, priseća se njegov kolega, gospodin Helmut Marko. Da podsetim Marko je bio najbolji Johenov prijatelj , i veoma upućen u njegov privatni život.
Njemački F1 vikend trebao se voziti na tradicionalnom, velikom Nordšlajfeu. Ipak, pošto organizator nije uvažio zahteve vozača, ispred koji su prednjačili Rint i Brebem, o boljoj pripremi sigurnosnih barijera, događaj je prebačen na Hokenhajm. Ovaj put dvoboj titana, Rint i Iks. Nakon pola u kvalifikacijama, Rint opet odustaje radi kvara na motoru. Odluka o prvaku, ili bar uvertira za takvo nešto, pomerena je do Kraljice trka, do Monce.
Epilog
Dan D. Idealno mesto za vrhunac sezone, raj za ljubitelje brzine. Mesto gdje se želje ispunjavaju, a dečaci postaju muškarci.
I po Marku, i po Berni Eklstonu, Rint je čekao kraj tekuće sezone kako bi objavio svoje povlačenje, ali kao aktuelni šampion, u velikom stilu. Smrt bliskih prijatelja Brus Meklarena i Pjer Kuraža u razmaku od samo 19. dana, u junu te godine, naterale su ga u duboki procep osjećanja, i dovele ga u raskol. Dodamo li na sve to malenu kćer, sigurno je da Johen verovatno nije više bio zakleti trkač. Opet stavljam Markove navode, jer je on neko koga svi stavljaju kao relevantan faktor o životu Johena Rinta, i o poznavanju svih činjenica iz tog života.
Tada poznata kao jako brza staza, Monca je dovodila timove i njihove mehaničare u iskušenje da probaju određene stvari na bolidima kako bi dobili što veću krajnju brzinu. Ni Lotus nije bio izuzetak. U modi beše skidanje zadnjih krila , kao bi se što više smanjio drag uticaj na bolide, i povećala ta famozna krajnja brzina. Sam Rint u Lotusu nije činio ništa revolucionarno. Sledio je Stjuarta u Marču i Deni Hulmea u Meklarenu, koji su to isto već imali urađeno na svojim automobilima.
Naime, F12 motor, koji je pokretao Ferrari 312B Džekija Iksa i Kleja Ragaconija, na trci pre, imao je 16 km/h na sat veću konačnu brzinu. Znači Lotus 72 nije bio toliko brz, mistično brz, kako se tvrdilo. Čepmenu je trebalo nešto konkretno za Moncu. Zato su odlučili da probaju sa ogoljenim bolidom, bez krilaca i flepsova. Timski kolega, Džon Majls, bio je nezadovoljan takvom izmenom i javno je to deklarisao. Tvrdio je kako će nemoguće biti takav bolid usmeriti u ravnoj liniji trkaćom putanjom. Bio je u pravu. Posle se takvo nešto potvrdilo.
Ipak, Johen je odmah rekao kako nema takvih problema, a Čepmen se odmah nadovezao kako je bolid bez krilaca mnogo brži.
Ništa nije ukazivalo na stravičan rasplet. Idućeg dana, Rint je startovao sa ugrađenim višim stepenom prenosa, kako bi potencijalnu brzinu povećao , na tada famoznih, 330 kilometara na čas. Impresivno.
Kroz sve te preinake i dodatke bolida, provlačila se jedna velika mana automobila. Kompletan kočioni sistem bio je smešten u kućište bolida, što je do ekstrema otežavalo hlađenje istih. Prečesto je dolazilo do pregrevanja i do same eksplozije kočionih diskova i obloga. Revolucionaran dizajn imao je tu, za neke inženjere onog vremena, nerešivu manu.
Dan u Monci, divan. Vreme idealno. Tokom 5. kruga, Deni Hulme, koji se u tom momentu vozio iza Rinta,video je samo kako je Rintov auto lagano zakrivudao, a onda oštro skrenuo ulevo i udario u barijeru, tačno u Parabolici.
Prednji kraj bolida bio je uništen, jednostavno je nestao. Noge šampiona virile su napolje iz olupine koja je nekada bila nos bolida. Navika, ne nositi preponske trake sigurnosnog pojasa, sada se pokazala kobnom i smrtonosnom. Naime, iako je Johan, kao i ostali vozači, imao u svom bolidu pojas sa vezivanjem u 5. tačaka, on nikad nije vezivao preponske pojaseve. Razlog – hteo je biti što mobilniji, kako mu se ne bi desilo da izgori u svom bolidu. Strah od plamena bio je nešto što ga je pratilo od malih nogu, nešto što mu je obeležilo kratki, ali slavni život, i odredilo način smrti. Takođe, trkački regulacijski propisi onog vremena nisu obavezivali vozače na pravilno korištenje trkaškog pojasa.
Tako vezan sigurnosnim pojasom, Johan je proklizao niz vozačko sedište, i zatim zadobio smrtonosne povrede vrata uzrokovane takođe i otvorenom kacigom, udarom svog golog vrata u upravljačku tablu automobila. Konačni ishod bio je neumoljiv. Smrt.
Sudbina je odredila, da to bude samo par metara dalje, od mesta pogibije uzora i trkačkog idola, Volfganga fon Tripsa.
I pored brze reakcije vatrogasaca i redara pored staze, sve je bilo uzalud. Spasa nije bilo. Do takvog ishoda, posle će se potvrditi, dovele su previsoko postavljene table zaštitne ograde.
Italijanski sud utvrdio je da je nesreću šampiona inicirao kvar na prednjem desnom vratilu kočnice, a da je smrt nastupila usled udarca u loše postavljenu sigurnosnu barijeru na stazi.
Par metara dalje, Johenov dobar prijatelj, Hajnc Priler, F1 reporter, nalazio se u boksu Lotusa:
“Postajalo je bezumno, postajalo je to nadnaravno iskustvo za mene. ”
Kad je zvanični spiker najavio da je vodeći u poretku, vozač Lotusa, imao nesreću, Priler je znao da je gotovo.
“Tresao sam se, iako je vreme taj dan u Monci bilo jako prijatno. Jednostavno, nisam mogao znati da je on već van automobila…”
Džeki Stjuart, takođe šampion i jako dobar Johenov prijatelj, zaista je bio dojmljen situacijom:
“Dojurio sam na lice mesta. Vidio sam Johena, pozadi na kamionu, u njegovom prepoznatljivom kombinezonu. Već je bio otišao. Znao sam to, jer sam vidio da njegovo srce ne kuca. Više nije bio sa nama.”
Onaj ko je takođe odmah bio tu, pored, tada već preminulog, Johena, je bio i veliki prijatelj i saradnik Berni Eklston. Ostalo je upisano i kako je sa mesta tragedije odnio oštećenu kacigu, i jednu patiku velikog vozača.
“Uspomena na prijatelja”, rekao je posle.
Nešto kasnije, Rindt je odvežen u bolnički klinički centar, sa njegovom suprugom Ninom i suprugom Džeki Stjuarta, Helen, ali po Džekiju, sve je to bila jedna velika farsa. On je kao preminuo otpremljen u kliniku, da bi talijanske vlasti oprale svoje lice.
Pokušao sam da na ovaj način uradim omaž jednom velikom vozaču, jednom čoveku koji je uradio nešto, za što se iskreno nadam, da nijedan drugi F1 vozač nikada više neće uraditi.
Tražeći podatke i stvari vezane za ovaj tekst, primetio sam i to, da nisam mogao naći primeren rad i pisanje posvećeno ovom vozaču, a da je pisan na našem maternjem jeziku. Malo neobično, priznaćete.
Shodno tome, i mestu za koje sam pripremio tekst, red je bio da Johen bude spomenut uoči godišnjice svog odlaska. Ako je mogao birati, mesto, vreme, način , i možda bolid, uveren sam da ne bi mogao izabrati bolje.
Sa onog peska Parabolike, kao smrtnik, na nebo, u čistoću, kao nepobeđeni šampion. Sa svojim Zlatnim Lotusom 72.